Pre samo mesec dana TikTok je bila platforma za, takoreći, beslovesne fore i fazone, glupiranje i pevanje preko tuđih pesama. Onda se napadom Rusije na Ukrajinu bukvalno preko noći pretvorio u jedno od ključnih medijskih oruđa. Ako nisi jači, budi glasniji, tako bi se moglo opisati ono što Ukrajinci rade na ovoj kineskoj platformi.
Sam TikTok, inače, nije sasvim politički nevin, iako postoji jedva pet godina. Još je Donald Tramp pokušavao da ga stavi pod kontrolu, naređujući menadžmentu mreže da proda deo koji je radio izvan Kine. Razlozi su bili ubedljivi, smatrao je da je TikTok slatka udica kojom Kina peca podatke američkih i drugih građana. Odlaskom Trampa odnos sa SAD se malo stabilizovao, mada je i predsednik Bajden bio sumnjičav spram skrivenih namera ove društvene mreže, koje niko nikada nije dokazao. Iako je očigledno da ne brinu previše o zaštiti privatnosti korisnika.
Ali kada je “puklo” u Ukrajini pokazalo se da je TikTok najbrže, a samim tim i najbolje sredstvo za informisanje sa terena. Budući da oko 41 odsto korisnika ove mreže u svetu ima između 16 i 24 godine, intuitivna reakcija te generacije u Ukrajini bila je da dograbe telefone i krenu da na TikToku emituju ono što se dešava oko njih, uz svoje komentare, i sve to na engleskom jeziku koji većina govori odlično ili sasvim dobro. Mreža je preplavljena snimcima i živim prenosima koje su masovno širili korisnici TikToka na Zapadu, i najednom je to postalo ključno mesto za informisanje, a sukob je poneo titulu prvog TikTok rata. Čak je i sumnjičavost američkog predsednika popustila pa je pozvao na podršku TikTok influensera, ostavljajući za neka mirnija vremena brigu o podacima korisnika koje Kina možda “usisava”.
Rusija nije zabranila kineski TikTok za razliku od zapadnih, mahom američkih društvenih medija, koji su brzo blokirani. S druge strane, ova mreža je sprečila širenje antiruskih objava na teritoriji Rusije, baš kao što je proruske ograničila tamo gde je to nepoželjno. Ukrajinski tiktokeri su od nekoliko stotina stigli do desetina i stotina hiljada pratilaca, od kojih je dobar broj u SAD. Ukrajinske vlasti takođe koriste ovu mrežu za sopstvenu propagandu, a menadžment mreža nastoji da svima izađe u susret, to jest da nikoga ne naljuti.
Prema nekim istraživanjima 86 odsto Amerikanaca informiše se preko digitalnih medija, iako neki od njih toga nisu svesni, verujući da vesti saznaju sa televizije, radija ili iz novina, a zapravo do njih stižu kroz notifikacije i viralne poruke koje dobijaju od prijatelja. I šalju ih dalje.
Tu i dolazimo do suštine “medijskog ratovanja” koje se više ne svodi na to ko je čime preplavio tradicionalne medije, pre svega televiziju, već čije su poruke preko društvenih medija stigle do više korisnika, pogađajući precizno kao najpametnije rakete. To se postiže algoritmima, na kojima se baziraju biznis modeli svih društvenih medija. Algoritam favorizuje ili hendikepira sadržaje prema uputstvu menadžmenta ili uredništva, vodeći računa da svaki korisnik dobije poruku skrojenu upravo po njegovoj meri. I to je razlog zašto se društveni mediji zabranjuju, poput Fejsbuka i Tvitera u Rusiji, jer za razliku od tradicionalnih, vlasti ovde nemaju ni uvid šta korisnici vide, niti mogućnost da to spreče.
Zbog toga je ovaj, a verovatno će tako biti i sa ratovima koji slede, algoritamski, samo će se menjati platforme u zavisnosti od toga koja je trenutno najpopularnija. Pitanje od milion, ne dolara već ljudskih sudbina, je može li se nekim algoritmom zaustaviti rat, recimo ako se pokaže da je neisplativ.
