Protekle nedelje akter najvažnije globalne medijske priče bio je Novak Đoković. Njegova avantura ili golgota u Australiji izazvala je ogroman interes medija širom sveta. Za svaku informaciju, fotografiju, snimak ili trač grabili su se svi svetski servisi i sve televizije. Međutim, bio je to i ozbiljan izazov za ovdašnje medije, posebno televizije, koje su pokušale da se snađu u ovoj vanrednoj situaciji. Ovakve prilike zato uvek otkriju mnogo o prirodi naših televizija.
Zato sam u naslovu ovog teksta pokušao da definišem suštinu odnosa naših medija prema Novaku Đokoviću.
Pri odlasku u Australiju, vladalo je euforično raspoloženje zbog mogućnosti da Đoković pobedom na Australijan openu postavi još jedan istorijski rekord i potvrdi status najboljeg tenisera svih vremena. Međutim, kada su se pojavili problemi sa graničnim vlastima, fokus se sa sporta gotovo istog trenutka prebacio na politički plan.
Udaljenost Australije, komplikovana procedura ulaska u zemlju, ili prosto inercija, tek, ni jedna domaća televizija nije uspela da pošalje ozbiljnu novinarsku ekipu da prati Đokovića. Ovo smatram najvećim medijskim propustom jer se pokazalo da niko zapravo nije bio spreman da prati potencijalni uspeh, a zatim istorijsku borbu Novaka Đokovića sa sudskim epilogom i deportacijom. Posledica toga je u suštini bilo propuštanje profesionalnog izveštavanja o najvećem medijskom događaju svetskih razmera.
Bez preterivanja, kolege iz dopisništava stranih medija u Beogradu ovaj slučaj porede sa velikom migrantskom krizom iz 2015. ili sa sahranom Josipa Broza. RTS je pronašao bivše saradnike i dopisnike, adhok reportere-amatere i pokušao da Novaku pruži podršku sa “domaćeg terena”. U brojnim gostovanjima, pravnici, sportisti, porodica i poznanici govorili su o Noletu uglavnom spekulišući o tome šta se dešava i šta bi mogao biti epilog sudske i političke borbe. Od dopisnika-amatera mogli smo da čujemo kakvo je stanje u našoj dijsapori i eventulno sliku hotela u kojem je Đoković čekao suđenje.
Komercijalne televizije su pokušale da nedostatak informacija, relevantnih sagovornika i slike kompenzuju pozivanjem i uključivanjem naših zemljaka i zemljakinja iz Australije. Istini za volju, bilo je tu osoba koje su upućene u pravnu regulativu Australije, naročito vezanu za imigracione propise. Pretpostavljam da u dijaspori imamo kompetentne ljude iz ove oblasti i zbog same činjenicom da je posle devedesetih znatan broj naših ljudi emigrirao u tu zemlju.
Međutim, bilo je tu i komičnih trenutaka i sagovornika, koji su zbog vremenske razlike buđeni usred noći. Videli smo i naše iseljenike različitih profila i zanimanja, a po mom mišljenju, pobedio je jedan zemo koji je potpisan kao “vođa Srba u Melburnu”. On je objasnio kako su lobirali među različitim zajednicama da se Noletu dozvoli da igra, pa su se čak udružili sa kineskom zajednicom, što bi se reklo: nas i Kineza skoro milijarda i po!
Suđenje koje je trajalo cele noći prenošeno je putem Interneta, ali je strim bio hakovan prvih sat vremena. Neko je puštao porniće, sreća pa se nismo uključili, pukla bi bruka. BBC je, recimo, konferencije Đokovićeve porodice prenosio uz simultani prevod.
Nole je dobio prvi set kada je pušten iz pritvora i kada je počeo da trenira, ali je u nastavku došlo do obrta. To je dovelo do pojačanog utiska da su mediji u Srbiji svoju ulogu shvatili kao patriotsku podršku našem šampionu. Ta potreba je u velikoj meri izveštavanje o Đokoviću na televizijama pretvorila u raspravu na društvenim mrežama gde se u beskrajnim diskusijama raspravljalo o teorijama zavere. Đoković je prikazan kao žrtva bele zavere bogatih Anglosaksonaca, teniske mafije, Federera i Nadala, detaljno su analizirani postovi drugih tenisera poput Cicipasa, Kirjosa i ostalih. O Đokoviću su mišljenje davali vidovnjaci, teoretičari zavere sa Hapija i Pinka, ukratko, mnogi čiju pomoć i podršku Nole niti je tražio niti mu je trebala. Ponovo su se preispitivali njegovo zdravstveno stanje, njegova uverenja, njegov odnos prema vakcinaciji i novom svetskom poretku.
Činjenica je, međutim, da se Đoković nije izjašnjavao ni o jednoj od ovih tema, da se isključivo zahvalio na podršci i da čak ni kada je vraćen u zemlju, nije želeo da govori za medije niti da koristi teške reči. U svemu ovome, Novak je zapravo bio sam, dok smo svi mi samo učitali vlastite motive, mitove i komplekse u njegovu borbu.
On je tako postao fantastičan paravan za pomeranje pažnje javnosti od svih ostalih problema u Srbiji. Najvažnije pitanje koje je njegova avantura u Australiji otvorila definitivno nije sportsko, već pravno i filozofsko, a tiče se poimanja granica individualne slobode i odgovornosti u savremenom svetu. Nole je još jednom, opet mimo svoje volje, postao osim svetskog šampiona u tenisu i neko ko podnosi reperkusije zbog svojih stavova o jednoj globalno važnoj temi, a to je vakcinacija. Paradoksalno, vrhunski sportista, koji je uporno izbegavao da se izjasni o vakcinaciji, postao je žrtva delikta mišljenja jer su mediji, pa čak i sud samo pretpostavili šta on misli i kakav bi uticaj njegovi stavovi imali na protivnike i zagovornike vakcinacije.
Ovaj istorijski trenutak, nažalost, naše televizije, čini mi se, nisu prepoznale u dovoljnoj meri, dok je, recimo, Netfliks već snimao kadrove za budući film. Na toj platformi od ove nedelje stoji i prvi film iz Srbije – Nečista krv (Bad Blood).
Sledeći bi mogao imati naslov Ajde, Nole, jer osim navijačke poruke, ovaj slogan u sebi sadrži činjenicu da Nole ponovo sam radi nešto umesto nas. To je sigurno prevelik teret čak i za njega.
