Nekoliko ratova i jedan mir

Ovih dana u bioskope stiže Top Gan 2, nastavak klasika zbog kojeg su mladići svojevremeno odlazili u vojne škole sanjajući da postanu piloti. Holivudski klasik je doživeo nastavak baš sada kad širom sveta imate mlazne avione u akciji, od Sirije, preko Ukrajine, do Tajvana. Najpoznatiji maneken američke vojne industrije Tom Kruz nastavlja svoju misiju, u filmu ćemo videti nove protivnike “demokratije i slobodnog sveta”, novu borbenu tehniku i melodramu novog rata sa ljubavnom pričom u pozadini. Mislim da je teško zamisliti gori trenutak za premijeru ovakve ekranizacije vojne vežbe američke avijacije. Verovatno je neko procenio da se u medijima širom sveta previše pojavljuje rusko naoružanje, pa da se rat proširi i na velika platna. Po pitanju ovog filma, potpuno se slažem sa Tarantinom, koji u jednom od svojih dela objašnjava homoerotsku simboliku “letenja u repu” mačo estetike Top Gana. Gej patriotizam, baš kao u filmu Američka lepota.

Paralelno sa delovanjem avijacije u bioskopima, počelo je globalno plašenje gledalaca novom bolešću, misterioznim “majmunskim boginjama”. Iako se lekari upinju da nam objasne kako se ova bolest teže prenosi, lakše leči, plašenje neprekidno traje. Poslednja vest nam govori da je jedan slučaj dijagnostifikovan u Sloveniji. Sticajem okolnosti, većinu obolelih u svetu čine muškarci, homoseksualci, pa je stigmatizacija evidentna. Verovatno ovaj detalj priču o “majmunskim boginjama” čini privlačnom za tabloide, baš kao nekada AIDS. Ponovo se govori o bolesti kao nekoj vrsti “kazne”, “božijeg gneva” ili globalne zavere da se pobiju homoseksualci širom sveta. Nažalost, protiv ove vrste smrtonosne kombinacije gluposti, senzacionalističkih medija i predrasuda još uvek nije pronađen efikasan lek. Stičem utisak da se plasiraju gluposti samo da naljute doktora Šeklera.

Jedan medijski sukob rasplamsao se između akademika iz Srbije i Hrvatske. Nema rata bez akademika, samo što je ovog puta povod stigao sa hrvatske strane. Pred ratove devedesetih u medijima SFRJ paniku je izazvao nacrt Memoranduma SANU, gde se govorilo o zaštiti srpskih nacionalnih interesa, a u narednim decenijama, ovaj polufabrikat je predstavljan kao krunski dokaz velikosrpskog nacionalizma na tragu “Načertanija” Ilije Garašanina. Sada je svoju verziju Memoranduma objavila i HAZU definišući ciljeve zaštite hrvatskih nacionalnih interesa glede Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Na listi se nalazi i poziv da se prestane sa manipulacijom “jasenovačkim mitom” u Srbiji. Usledio je, pretpostavljate, odgovor SANU, moram priznati pomirljivijeg tona, ali bez želje da se polemiše u “obezvređenom prostoru replike”. U ovom trenutku to je verovatno najpametnija odluka, jer mi se čini da se retorika smišljeno zaoštrava.

Slučajno ili u skladu sa teorijom sinhroniciteta, prošle nedelje sam upravo telefonom razgovarao sa urednikom Švarmom vozeći kroz Jasenovac. Velika polja, spomenik levo od puta kada izađete sa autoceste kod Novske i arhetipska mučnina koju to mesto budi. Sa leve strane puta, u blizini prelepe Une, riblji restoran koji nudi vrhunski fiš paprikaš. Predeo sa pogledom retke lepote i retkog užasa, pitao sam se samo: ko li jede taj fenomenalni fiš paprikaš sa pogledom na genocid? Neko sa mnogo jačim želucem, očigledno.

Simpatična kasirka na blagajni pri naplati putarine odgovorila mi je koliko ima do prelaza sa BIH: “Samo skrenete desno i pićite pravo kroz Jasenovac”. Isto ko 1941, pomislio sam, ali me njen iskreni osmeh razoružao i zapušio mi usta. Njen osmeh mi je ipak vratio nadu da možemo normalno da živimo i radujemo se životu.

Primer pobede razuma stigao je sa još jednog mesta. Na prostorima Balkana obično se prvo posvađaju akademici, a onda popovi. Međutim, protekle nedelje svedočili smo istorijskom pomirenju SPC i MPC Ohridske arhiepiskopije. Nakon višedecenijskog spora, saopštenja Vaseljenskog patrijarha, Sinoda SPC, došlo je do razgovora, zatim pomirenja i autonomije, zajedničke liturgije u Beogradu i Skoplju i konačno blagoslova za autokefalnost.

A moglo je i drugačije, jer su kojekakvi kvazipoznavaoci već na Pinku i Hepiju objašnjavali kako su to raskolnici, a Vaseljenski partijarh ‘oće da bude pravoslavni papa. Na sreću, najveći broj gledalaca, gde uključujem i sebe, nije dovoljno upoznat sa istorijom odnosa, kanonskim pravom, političkom pozadinom i odnosima sestrinskih crkava. Ono što je bilo drugačije jeste pomirljiv ton, želja da se postigne dogovor i praksa da se ozbiljnim temama bave kompetentni ljudi, van medijske pompe i senzacionalizma. Na prostoru Balkana, dogovor oko pomirenja dve crkve predstavlja rezultat na koji možemo biti ponosni i moguć putokaz za buduće pregovore i dogovore. Niko tu nije izgubio, a svi su na dobitku. Stekao sam utisak da su tokom ovog procesa političari sa obe strane pomogli tako što se nisu mešali u razgovore i podržali dogovor.

Dok sam ja tapkao u mraku, Nada Macura je kao blagovesnik mira dala izjavu i pozdravila dogovor, predstavljajući ono što u jeziku crkve zovu “verni narod”. Konačno, ko sam ja da u svojoj sujeti osporavam Nadu, koja nas godinama upozorava da se slojevito odevamo, hidriramo i ne zaboravimo da uzmemo lekić? Ponekad je taj lek, koji donosi mir, ona bogojavljenska vodica.