U centru izborne kampanje najednom se našao grašak. Od obećanja da će plate biti najmanje 1000 evra prešaltovalo se na obećanje da se neće biti gladno. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se narodu umesto sa tabelama koje prikazuju supersonični privredni rast obratio sa fotografijama koje bi trebalo da služe kao dokaz da su državni magacini krcati robnim rezervama. Spomenuo je predsednik još i devizama dupke punu „državnu slamaricu“, da narod ne brine, imaće čime da se plate i pasulj i pirinač i jabuke i višnje, obezbezbedio je on sve to.
Uobičajno dramatično obraćanje predsednika, koji se prijavio da ostane na toj funkciji još 5 godina, kratkoročno je izazvalo paniku kod jednog dela građana pa su rafovi u nekim prodavnicama opustošeni, a na benzinskim pumpama su se stvorili redovi. Kao u slučaju poplava ili pandemije Vučić, umesto da smiruje građane Srbije, diže tenziju. Duboki su koreni 1990-tih.
Možda će neko reći da je predsednik po prirodi paničar, jer suštinski duboko nesiguran, pa kada se desi kriza koja ne stoji u naprednjačkom scenariju počinje da paniči. U podsticanju straha od nestašica, međutim, da se prepoznati kalkulacija, brzi odgovor na nebrano grožđe u kome se zatekao kada je bio primoran da naloži da Srbija na Generalnoj skupštini UN osudi rusku agesiju na Ukrajinu.
Uprkos propagandnoj mašineriji ni Vučiću nije jednostavno da svojim biračima, čitavu deceniju izloženim pobožnoj rusofiliji i grđenju onih koji su nas bombardovali, objasni ovo zabijanje noža u leđa Vladimira Putina. Izazivanjem straha od Armagedona, od koga samo on može da spase Srbe, narativ svodi na pitanje gole egzistencije, a kada je gola egzistencija u pitanju lojalnost dalekom, ljubljenom prijatelju sa istoka pada u vodu.
Vučić i njegovi vučići munjevito su kampanju „Zajedno možemo sve“, u kojoj bi se projektovala Srbija nalik Švajcarskoj, a životni standard Srba, samo da naprednjaci pobede, nalik životnom standardu Šveđana, prebacili na kampanju „Zajedno nećemo biti gladni“. Zaista je nemoguće bilo predvideti da će se kampanja za parlamentarne, predsedničke i beogradske izbore 3. aprila voditi u dubokoj senci rata u Evropi. Trenutno ruska invazija na Ukrajinu proždire medijski prostor. U poređenju sa slikama ratne tragedije i rastućim tenzijama između Rusije i Zapada koje su dospele do granica nekog opšteg rata, srpska lokalna prepucavanja deluju nekako banalno.
U kriznim situacijama glasači nisu skloni eksperimentima, drže se poznatog, pa je moguće da uprkos procepu između Moskve i Brisela i Vašingtona u koji su naprednjaci konačno propali, rat u Ukajini više pogoduje onima koji su na vlasti. Marketinški tim Vučića se brzo prilagođava novoj situaciji. Valja samo izdržati još nekoliko nedelja do 3. aprila.
Zbunjena opozija, makar veći deo nje, za sada se u odnosu na rat u Ukrajini ponaša u skladu sa onim Vučićevim skrivanjem pod kamenom dok gungula ne prođe. Teme koje su se, na radost opozicionih partija, nametnule za ovaj izborni ciklus, kao da su raspršile ruske krstareće rakete: kakav crni Rio Tinto, Beograd na vodi i lažne diplome, kada čovečanstvu, pa i Srbima, prete Treći svetski rat, nestašice, glad i, uopšte, jahači apokalipse.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
