U kojoj smo sada godini

...

Studija Ivane Dobrivojević Tomić Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935 nedavno je objavljena ponovo, dvadeset godina nakon prvog izdanja. Na početku predgovora autorka objašnjava zašto: oblici i sredstva represije sada su sofisticiranija, ali njihova jedina svrha – nadzor, disciplinovanje i sužavanje sloboda – ostaje nepromenjena. “Smatrala sam, stoga, da istraživanje i proučavanje fenomena državne represije predstavlja izuzetno važnu istoriografsku temu, te da ova knjiga zaslužuje novi život i nova čitanja”, objasnila je Ivana Dobrivojević Tomić. Novo izdanje Diktature je izmenjeno i dopunjeno, izdavač je Društvo za urbanu istoriju.

Prva decenija postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca završila se krvoprolićem: u Narodnoj skupštini je 20. juna 1928. godine radikalski poslanik, pripadnik skupštinske većine Puriša Račić pištoljem ubio dva zastupnika Hrvatske seljačke stranke (dr Đura Basaričeka i Pavla Radića), dvojicu povredio (dr Ivana Pernara i Josipa Granđa) i smrtno ranio vođu HSS-a (Stjepana Radića). Zbog toga, kralj Aleksandar se suočio sa teškom državnom, ustavnom i parlamentarnom krizom za koju političke stranke nisu imale odgovor. Nespreman za preuređenje na federalističkoj osnovi, okružen grupom dvorskih radikala i demokrata, kao i nekolicinom hrvatskih i slovenačkih političara koji ni u sopstvenim partijama nisu uživali veću podršku i poverenje a kamoli među svojim sunarodnicima, vladar se odlučio za prelazak na samovladu.

Razlozi su bili brojni. Parlamentarizam u Kraljevini je krajem 20-ih godina lagano odumirao. Političke stranke bile su pre svega nacionalne, zaokupljene interesima i problemima jedino naroda koji su predstavljale, često zanemarujući interes države kao celine. Agitovalo se demagoškim parolama i zapaljivim govorima koji su raspirivali već uzavrele političke strasti, produbljivali nacionalni jaz i nepoverenje, a istovremeno onemogućivali bilo kakav dogovor. Neujednačeno zakonodavstvo i postojanje šest pravnih područja, različiti poreski sistemi, nepotpuno rešeno agrarno pitanje, nedovoljna saobraćajna i ekonomska povezanost, varijacije u stepenu obrazovanja i pismenosti, kao i finansijska i privredna kriza, dodatno su komplikovali složene političke prilike.

Delujući u skladu sa maksimom “Spas države je najveći zakon”, kralj Aleksandar je suspendovao ustav, zabranio političke stranke, ustanovio Državni sud za zaštitu države, zaoštrio ionako strogu cenzuru štampe i pokušao da administrativnim merama nametne ideologiju integralnog jugoslovenstva. Kraljevina je tako zakoračila u diktaturu koja će državnu krizu samo produbiti, raspršiti ideju jugoslovenstva i dovesti do potpunog i tragičnog poraza kralja Aleksandra – političkog i ličnog.

DIKTATURA I REPRESIJA

Prelazak na diktaturu je, međutim, uticao na zaoštravanje represije. Smatrano je da su dela protiv javne bezbednosti i poretka u državi od ustaških (terorističkih) akcija otvoreno usmerenih protiv države, pa sve do distribucije letaka protiv diktature i širenja lažnih i alarmantnih vesti. Svako odstupanje od proklamovane politike sistematski je kvalifikovano kao protivdržavno i nezakonito delovanje. Posledično, značajno je proširen krug pojedinaca koji su, iz različitih razloga, označavani kao neprijatelji poretka što je automatski impliciralo i status državnih neprijatelja. Da bi izbegli nadzor i sumnjičenja, građani su svoju političku i nacionalnu lojalnost morali da dokazuju svakodnevno – članstvom u patriotskim udruženjima, prisustvovanjem nacionalnim priredbama, glasanjem za vladinu listu, otvorenom političkom agitacijom i učlanjivanjem u režimsku Jugoslovensko radikalno-seljačku demokratiju (kasnije preimenovanu u Jugoslovensku nacionalnu stranku). Vlasti su naročito pažljivo motrile na držanje stanovništva tokom nacionalnih proslava pokušavajući da u potpunosti stave pod kontrolu ponašanje u javnom prostoru. U procesu nadziranja “sumnjivih” lica i prikupljanju različitih informacija dobrovoljno su učestvovali mnogi građani, uvek spremni da prijave nepoželjno ponašanje ili prenesu sadržaj nekog “poverljivog” razgovora. Verodostojnost na ovaj način prikupljenih informacija bila je upitna, budući da sačuvani izvori ukazuju da nekih posebnih kriterijuma u izboru konfidenata nije bilo.

Januara 1929. osnovan je Državni sud za zaštitu države. Bio je to jedan od osnovnih instrumenata režima u borbi protiv političkih protivnika. Međutim, u odnosu na broj predmeta koji su pristizali državnom tužiocu, podizan je relativno mali broj optužnica.

foto: iz knjige "državna represija u doba diktature kralja aleksandra"

KAZNE ZA NEISTOMIŠLJENIKE

Preterano revnosne bile su lokalne vlasti, policija i žandarmerija, koje su svuda i na svakom mestu “prepoznavale” antidržavne aktivnosti. Uprkos svemu, nadzor nad političkim neistomišljenicima i drugim “sumnjivim” licima bio je organizaciono i tehnički na niskom nivou. Svaki kontakt, bilo da je reč o susretima, rodbinskim vezama ili neobaveznim razgovorima sa “neprijateljima poretka”, “separatistima”, “komunistima”, izazivao je sumnju. Okupljanje nekoliko osoba u privatnom stanu automatski je smatrano nedozvoljenim političkim sastankom. Međutim, iako je formalno insistirano na “diskretnom” praćenju, nadzirani su najčešće bili svesni prisustva policijskih agenata. Informacije prikupljene nadzorom nad običnim ljudima stizale su do najviših državnih organa, a u pojedinim slučajevima o njima su bili obavešteni i ministar unutrašnjih poslova ili predsednik vlade.

Od istaknutih srpskih političara nadzirani su Ljuba Davidović, Jovan Jovanović Pižon, Dragoljub Jovanović, Milan Grol, Miloš Trifunović i Milan Gavrilović. Iako je osnovni pravnički postulat nalagao da nema kazne bez zakona, a Septembarski ustav (1931) i Krivični zakonik strogo su zabranjivali internacije bez odluke suda, vlasti su političke protivnike, uglavnom prvake i simpatizere ukinutih stranaka, preventivno internirale u udaljena mesta – pre svega u Sandžak i Bosnu. Ipak, interniranim opozicionarima obezbeđivan je relativan komfor s obzirom na prilike i gubitak lične slobode – smeštani su u kuće najviđenijih i najbogatijih ljudi u kraju, solidno hranjeni, a preko raznih novina, uključujući inostrane, bili su prilično dobro obavešteni o zbivanjima u zemlji. Opozicionari su naslućivali da vlasti proganjanjima zapravo pomažu stvaranje kulta heroja i mučenika, a Dragoljub Jovanović je pisao da je u doba šestojanuarskog režima bilo “poželjno” ići u zatvor, budući da su na taj način najefikasnije prikupljani politički poeni i simpatije. Osuđenici kojima je priznat status političkih zatvorenika služili su kaznu u posebnom odeljenju Kaznenog zavoda u Sremskoj Mitrovici, poznatijem pod nazivom Custodia honesta. Ograničenja u posetama gotovo da nije bilo, a osuđenici su mogli slobodno da pišu pisma i da neograničeno primaju knjige i stranu štampu. Do koje mere su opozicioni prvaci uživali slobode u Sremskoj Mitrovici svedoči i podatak da je Dragoljub Jovanović nesmetano pisao, umnožavao i distribuirao političke letke iz samog zatvora.

Zakonski propisi i eksplicitna naređenja državnih vlasti zabranjivali su preteranu upotrebu sile i nalagali obazrivo postupanje prema stanovništvu. Ipak, zakonodavni propisi su bili jedno, a jugoslovenska međuratna stvarnost nešto sasvim drugo. Prekoračenja ovlašćenja bila su česta. Preterana upotreba sile je, u mnogim slučajevima, bila rezultat straha i odgovor na nasilje kome je i sama policija bila izložena. Ova lična, duboko psihološka motivacija svakako ne može poslužiti kao opravdanje za zlostavljanje, niti može izmeniti činjenicu da su institucionalne zloupotrebe bile rasprostranjene.

STRAH

Teška državna kriza, koja je tokom tridesetih godina u pitanje dovodila i sam opstanak zemlje, svakako je predstavljala jedan od razloga zbog kojih vlasti nisu ni pokušale da stanu na put policijskim i žandarmerijskim zloupotrebama. Ipak, da se nije radilo samo o nemoći već i o svesnom podsticanju ovakve prakse svedoče reči ministra unutrašnjih poslova Živojina Lazića da su i “hitlerovska sredstva” dopuštena u borbi sa “izdajnicima i veleizdajnicima”.

Državna represija u periodu šestojanuarskog režima bila je u velikoj meri uslovljena dubokom unutrašnjom krizom, političkom, državnom i nacionalnom, kao i složenim spoljnopolitičkim položajem. Dodatno su je podsticali strah od širenja komunizma, jačanje separatističkih pokreta i otvoreni teroristički napadi ustaša – atentati, postavljanje eksplozivnih naprava u javne zgrade, diverzije na prugama i u vozovima, pokušaj ubistva kralja u Zagrebu (1933) i atentat u Marseju (1934), usmereni kako protiv države i njenih organa, tako i protiv civilnog stanovništva. Finansijska situacija, nepostojanje čvrstih demokratskih tradicija i moderne birokratije dodatno su zaoštravali ionako teške političke prilike.

Navedene pojave potrebno je sagledati i u širem evropskom kontekstu, obeleženom slabljenjem demokratije i parlamentarizma u većini zemalja, naročito u istočnoj, južnoj i centralnoj Evropi. U tom smislu, čak su i države sa dugom liberalnom i parlamentarnom tradicijom, poput Velike Britanije, tokom tridesetih godina 20. veka pojačavale nadzor nad građanima i strože kažnjavale političke delikte.

Kritike poslanika, nakon formalnog obnavljanja parlamentarizma krajem 1931. godine, na račun rada policije tumačene su kao zlonamerne i štetne po državne interese. Istovremeno, sreski načelnici, kao i žandarmerijske i policijske vlasti, bili su i sami izloženi određenom stepenu pritiska. Za svaku neodlučnost i popustljivost pri progonu protivnika režima pretila im je opasnost od gubitka službe, usled čega su, vođeni strahom za sopstveni položaj, pokazivali sklonost ka preteranoj revnosti i represiji. Izostanak koordinacije i jasne podele “obaveštajnih” poslova dovodio je do toga da su se beznačajnim istupima bavili najviši državni funkcioneri, uključujući predsednika vlade ili pojedine ministre. Kako je pitanje represije neraskidivo povezano sa percepcijom društvenih prilika i političkim shvatanjima, razumljivo je da je u pojedinim delovima države progon protivnika režima bio predstavljan i doživljavan kao sistematska represija usmerena protiv čitavog naroda.

Ophrvan ekonomskim teškoćama i nerešenim nacionalnim pitanjem, režim je iz dana u dan gubio na snazi ne uspevajući da adekvatno odgovori na terorističke akcije koje su direktno ugrožavale sigurnost i stabilnost države i svih njenih građana, ali i na propagandu, pre svega krugova bliskih Hrvatskoj seljačkoj stranci, koji su u zemlji i inostranstvu širili neproverene i uglavnom netačne glasine o stradanjima Hrvata u Jugoslaviji.

Da diktatura nije uspela da reši nagomilane probleme i da režim posustaje, uviđao je i kralj. Pred put u Francusku (1934) najavljivao je unutrašnjopolitički zaokret, povratak parlamentarizma i davanje samouprave Hrvatima. Međutim, planove o preuređenju države presekla je marseljska tragedija koja je izazvala zaprepašćenje u zemlji i inostranstvu. Iako je vladina lista, koristeći se zloupotrebama i nasiljem, odnela pobedu na izborima održanim 5. maja 1935, oni su označili potpuni slom politike inaugurisane šestojanuarskim Manifestom. Veliki uspeh opozicije u Hrvatskoj pokazao je da režim ne uživa gotovo nikakvu popularnost među stanovništvom. Bilo je evidentno da je diktatura ostavila ozbiljne političke, ekonomske i društvene posledice i da su prilike u zemlji možda i teže nego pre njenog zavođenja.

Jugoslovenstvo je bilo omraženo, separatistički pokreti su jačali, nezadovoljno hrvatsko stanovništvo se okretalo protiv režima, a u nekim slučajevima i protiv države. Svim političkim akterima postalo je jasno da su hitne političke promene i relativna demokratizacija društva neophodne. U ovakvim okolnostima, vlada je uspela da se održi do kraja juna, kada je novu, od predstavnika političkih grupa koje, osim Jugoslovenske muslimanske organizacije, nisu učestvovale na izborima, sastavio Milan Stojadinović. Ispostavilo se da je pogibija kralja Aleksandra označila i kraj režima u koji je verovao i koji je personifikovao.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!