Žrtve investitora: Izbacivanje vojnih beskućnika iz kasarne “Jakub Kuburović”

Bio je  nekad slučaj vojnih beskućnika koji su od početka devedesetih, kada su izbegli iz Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, smešteni u hotelu “Bristol” koji je bio u vlasništvu Ministarstva odbrane. Onda je došao projekat “Beograd na vodi”  i morali su da budu isterani odatle, a znalo se po čijem naređenju.

Međutim, zahvaljujući pisanju medija, a “Vreme” je prvo ukazalo na taj slučaj i pratilo ga, banditizam ljudi iz Ministarstva je krenuo silaznom putanjom i na kraju su ti ljudi, koji su svi imali rešenja o privremenom smeštaju do dodele stana, ipak izborili svoju bitku – dobili su stanove.

Za to vreme je izašlo na videlo da je grad Beograd, zbog projekta od strateške važnosti, dodelio Ministarstvu odbrane više od 130 stanova kako bi se “Bristol” iselio i dao “partneru” iz Abu Dabija, a da je samo oko 30 beskućničkih porodica te stanove dobilo. Ostali su nestali, “isparili”, i za to niko u Ministarstvu nije odgovarao.

Izbacivanje vojnih beskućnika

I sada se dešava nešto slično – slučaj sa vojnim beskućnicima koji su već decenijama smešteni u, sada već bivšoj,  kasarni “Jakub Kuburović”, smeštenoj na jednoj od najlepših lokacija u Zemunu koja se nekad zvala “Francstal”. Tu kasarnu je svojevremeno garnitura Srpske napredne stranke na čelu sa Ministarstvom odbrane ustupila Jugoimportu SDPR, javnom preduzeću za trgovinu naoružanjem, i to za bednu trampu – za šest haubica “NORA”. Van svakog zdravog razuma, jer se radi o prostoru gde će se graditi 470 stanova (cena bez PDV 3.500 evra po kvadratu) i mnogi poslovni prostori.

A porodica vojnih beskućnika tamo je svega 20 i svi imaju rešenja o privremenom smeštaju. Umesto da im Ministarstvo ponudi stanove (one koje je gradska vlast dala, a oni dali ko zna kome), ili da im SDPR da 20 od tih 470 stanova, u ponedeljak prepodne stižu radnici koje je angažovala jedna od poćerki firmi SDPR PCM gradnja (a ćerka je PCM inženjeringa) da ruši unutrašnjost jednog od tih prostora.

Oni su pre toga ponudili stanarima koji imaju rešenja o korišćenju prostora 20.000 evra da izađu, i dvojica od njih su pristali na to. Verovatno imaju svoje “kombinacije”.

Bez dozvole za izvođenje radova

I onda kreće zamešateljstvo. Drugi stanari dođu da blokiraju početak radova, jer se oštećuju i drugi delovi te zgrade u kojima žive porodice. Dolazi i policija, sa nekoliko vozila, ponaša se korektno, a stanari od njih i predstavnika PMC traže dozvolu za izvođenje radova, što ovi odbijaju da pokažu. Glavni iz PMC, po izgedu liči na tipičnog naprednjačkog navijača, svađa se sa njima, ali dozvolu ne pokazuje.

Policija pokušava da smiri situaciju, fizičkog sukoba nema, niti je bilo, a radnici, njih dvojica, unutra uporno rade, ruše vrata i prozore, a nijedan od njih nema ni zaštitni šlem, ni prsluk, obavezne po zakonu o bezbednosti na radu. Tu je i komunalna inspektorka opštine Zemun koja na to ne reaguje.

IMG_20250310_143617_699

A onda se sve uozbiljilo kad su čuli da je tu došao predstavnik medija. Radovi se odmah obustavljaju i kreću pregovori stanara i predstavnika PMC gradnje Stojana Ljubinkovića koji je, igrom slučaja, brat od strica direktoru PMC inženjeringa Saše Ljubinkovića. Pripadnik obezbeđenja koga je angažovao PMC pokušava da sazna ko je novinar, a pošto je odeven tako da krši bar tri člana Zakona o privatnom obezbeđenju i kad mu je na to ukazano, udaljuje se bez reči. On nesrećnik, angažovan po ko zna kom osnovu, nije slutio da je tu neko ko poznaje zakon.

Policija je korektna, u jednom trenutku građani traže da legitimišu te ljude koji ruše u zgradi i da provere ko su ti koji se predstavljaju kao predstavnici SDPR, i jasno poručuju – dok ne vidimo rešenje, blokiramo do daljnjeg. Naravno, “državni službenici” odbijaju da pokažu rešenje, i građani prave “barikade”, nema izlaska službenom vozilu, niti kombiju firme koja je rušila.

“E zemljače, evo mene opet na barikadama”, kaže novinaru jedna izbeglica iz Zadra, pa potom iz Benkovca, civilno lice u vojsci.

Konsultacija sa tužiocem

Policija sad u nedoumici, konsutluju dežurnog tužioca, on im kaže da, u svojstvu građanina, uzmu informacije od jednog ili dvoje ljudi koji će dati dokumenta da su tu stanari. Dvoje ljudi odlazi do prostorija u kojima žive, takozvanih stanova, i odlaze sa njima u policijsku stanicu u Zemunu. Nemaju šta da kriju, imaju sve papire i redovno plaćaju vojnoj pošti na aerodromu Batajnica struju i ostale režije.

Predstavnici PMC, međutim, i dalje su odbijali da pokažu bilo kakav papir ili dokuiment na osnovu koga su došli da ruše, a stanari mirno kažu: „Vaša vozila neće izaći odavde dok to ne vidimo“.

Ponovila se opet ista stvar kao i sa hotelom “Bristol”, i ako vojni beskućnici istraju – dobiće neke kakve-takve uslovne stanove, jer ovi to nisu. Šta je 20 stanova u odnosu na onih 470 koji se grade? A stanari kažu – dajte nam krov nad glavom bilo gde, ne mora ovde, stalno smo na vojnim rang listama, pa sa drugog mesta padamo na 25, sa petog na 11. Dokle?