Zora uvek dođe

„Ej lepa, stani! ’Oćeš i meni nešto da kupiš? Nemoj da misliš da prosim, samo nemam pare. To da znaš za ubuduće, da mi sama kupiš nešto šta hoćeš.“

Sedela je na trotoaru naslonjena na zid pored ulaza u samouslugu, na kartonima.

„A šta ti se jede?“

„Jogurt. Piše u novinama da je to zdravo.“

Tako smo se upoznale, na Čuburi. Bilo je to još pre korone.

Kao sa filma

Zora je Romkinja. Imala je nekoliko kartona: jedan je bio za nju, sledeći je bio dnevna soba a na njemu obavezna tegla sa cvetom ili makar travkom, i još jedan, pun kesa, bio joj je kujna.

Obavezno u šarenoj širokoj suknji, bosa, sa maramom na glavi, zlatnim lančićem sa srcem, i silnim plastičnim brzletnama – kao sa filma.

Dolazila je ujutro, a odlazila bi kad se zatvori samoposluga. Gde, pojma nemam.

Viđale smo se svakog dana i razgovarale o običnim stvarima. Primećivala je kad sam raspoložena, a kad nisam, da imam novu majicu uz komentar „tebi je malo komotna, a meni bi bila taman“, da sam bleda pa bi trebalo da jedem cveklu – ona uvek u kujni ima teglu u rezervi.

„Hoćeš da ti dam, uzmi, mnogo je fina!“

Često bi mi preventivno davala instrukcije: „Ako ćeš nešto da mi kupiš, nemoj paradajz, to imam. Imam i sok, ali ovaj ništa ne valja. Da mu zapamtiš ambalažu, pa ako mi budeš kupovala sok, njega nemoj. Tu trunke voća nema, samo lažu narod.“

Zora voli goste

Jednom sam je, tek što smo se upoznale, pitala od čega živi. Naljutila se, rekla mi je da sam nepristojna, šta je pitam ono što znam i zaključila: „K’o da je bitno od čega živim, bitno je da živim.“

Malo toga znam o njoj. Voli da čita novine pa sam joj svakog četvrtka donosila „Vreme“.

Jedna ćerka se dobro udala u Sloveniji, a druga je u selu pored Leskovca i loše živi. Zora ima reumu, imala je brata, ali je mlad umro iako je bio lep kao Kluni.

Zora voli kad joj dođu gosti kao na primer ja. „Ne zovem te da uđeš zato što ti nisi za karton, valjda se ne ljutiš?“

Nikad nisam videla policiju da je tera odatle, a nije smetala ni ljudima iz samoposluge.

Jednog dana je nestala bez najave. Kad se pojavila proletos, nije htela da kaže gde je bila sve ove godine.

„Šta će ti to. Nisam bila tu, to ti je dovoljno. Nego donesi mi ono tvoje ‘Vreme’, da vidim šta ima novo sa studentima.“

„Samo bih ga pogledala“

Pitala me je da li idem na proteste, ona bi išla, ali nema s kim, a i mnogo je bole vene. Znala je za zvučni top, za Ćacilend, ljutila se na predsednika koji tera Rome da idu na njegove skupove.

Jednom sam je zatekla da plače.

„Kako zašto? Pa do pre tačno šest meseci svi oni ljudi su bili živi i zdravi i išli negde kod nekog da im bude dobro, a sad ih nema. Kakav mora da je ogroman bol njihovih što ih nisu dočekali, majko mila, majko mila! Oni bicikli što stoje pored stanice i niko ne dolazi po njih sigurno su njihovi, čiji bi bili, pa zašto se to desilo, zašto?“

„Da ja znam ko je kriv, zbog koga su mrtvi, ništa mu ne bih uradila, samo bih ga pogledala. Ništa drugo. I taj više ne bio živ. Živeo bi, radio bi, sve bi mu bilo isto, ali više ne bi bio živ. Samo da znam ko je. Ti si novinar, ti ga nađi! Moraš!“

Ja već odavno izlazim iz kuće samo povremeno, kad se steknu svi mogući i nemogući uslovi, ali sam joj redovno dostavljala „Vreme“.

U oktobru sam čula da već danima ne dolazi, ali da će, kad se vrati, imati vrlo kvalitetne kartone – sačuvale su ih gospođe iz samoposluge.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.