Bliži se kraju septembar, mesec tokom kojeg Beograd Prajd tradicionalno organizujе „Nedelju ponosa“. Ovaj aktivistički događaj namenjen promociji LGBT+ prava završen je pre desetak dana do sad najmasovnijom šetnjom pod zastavama duginih boja. Organizatori su ponovili svoje zahteve od prethodnih godina o koje se država već neko vreme oglušuje, a među kojima se ističu zahtev za usvajanjem Zakona o istopolnim zajednicama i Zakona o rodnom identitetu.
Za nama je još jedna „Nedelja ponosa“ bez rasprave o implikacijama Zakona o rodnom identitetu. Pokušaja je bilo: članice feminističkog kolektiva „Ženska solidarnost“ prošle godine su želele da organizuju tribinu u Biblioteci grada Beograda na kojoj bi neistomišljenice diskutovale o polu, rodu, rodnom identitetu i transrodnosti. Tribina je na kraju zabranjena, nakon lobiranja udruženja „Da se zna“, jednog od organizatora Beograd Prajda, čiji je stav da rodni identitet ne sme biti predmet debate. Tako je široka javna rasprava o rodu i rodnom identitetu ugašena pre nego što je i počela.
Donekle je razumljivo da aktivističke organizacije imaju rigidne i naglašeno ideološke stavove o društvenim pitanjima. Ono što izmiče razumevanju je nezainteresovanost medija za ovu temu i takozvanu „drugu stranu“, iako reportaža i vesti o Prajdu ne manjka, kao ni mehaničkog ponavljanja zahteva organizatora.
Pravo na rodnu samoidentifikaciju
S obzirom da Zakon o rodnom identitetu u javnom govoru uvek ide u paru sa Zakonom o istopolnim zajednicama, očekivano je da ljudi pomisle da se on tiče isključivo transrodnih osoba i njihovih prava – kao što se Zakon o istopolnim zajednicama tiče samo gej osoba koje žele registrovano partnerstvo i ni na koji način ne utiče na, recimo, strejt parove i njihove brakove. Izjave organizatora Prajda idu u prilog shvatanju da je jedina svrha Zakona o rodnom identitetu da unapredi prava trans i interseks osoba, što je ne samo legitiman, nego i progresivan društveni cilj. Ipak, ovaj zakon imao bi i druge posledice o kojima se ćuti.
Prema predlogu zakona, svako ima pravo da u pravnom poretku bude prepoznat u skladu sa svojim rodnim identitetom. Drugim rečima, svako bi mogao da se samoidentifikuje kao žena odnosno muškarac. Predlog Zakona o rodnom identitetu izričito zabranjuje da se od bilo koga traži da dostavi dokaze o izvršenim operacijama, hormonskim terapijama i psihološkim procenama – dovoljna je izjava o rodnom identitetu i svako može postati žena ili muškarac.
Šta ovo znači u praksi? Da bismo razumeli, krenimo od pojmova oko kojih postoji mnogo zbunjenosti, nerazumevanja i zloupotreba: pola, roda i rodnog identiteta.
Pol, rod i rodni identitet
Pol je skup bioloških karakteristika na osnovu kojih se jedinke dele na muške i ženske. Postoje dva pola, a poremećaji polne diferencijacije, tj. interseksualnost, ne potkopavaju činjenicu da je pol binaran. Pol je nepromenljiv, a takozvane „operacije promene pola“ u stvari su operacije kojima se izgled tela prilagođava izgledu drugog pola.
Za razliku od pola, rod nastaje u društvu: to je sistem normi i društvenih očekivanja nametnutih na osnovu pola. Od muškaraca se očekuje da budu muževni, a od žena da budu ženstvene. Sadržaj ovih pojmova vremenom se menja i zavisi od konteksta, ali oni ostaju ono što jesu – socijalni konstrukti. Ženstvenost i muževnost nastaju u simboličkom poretku, nisu prirodne činjenice kao pol, nego produkti jezika, društvenosti i nejednake raspodele moći između muškaraca i žena.
Termin rodni identitet označava lični doživljaj osobe, njenu identifikaciju sa rodom kao skupom društveno konstruisanih poželjnih osobina dva pola. Mnogi, uključujući organizatore beogradskog Prajda, brkaju, odnosno stapaju u jedno, rod i rodni identitet, tvrdeći da je rod unutrašnji doživljaj, nešto što dobrovoljno izvodimo, proizvodimo i održavamo, a ne sistem nametnutih normi.
Šta je problematično
Kakve veze sve ovo ima sa Prajdom, pravima i našim životima? Predlog Zakona o rodnom identitetu pojmove žene i muškarca odvaja od pola i vezuje ih za rod, odnosno rodni identitet. Prema trenutno važećem pravu, ženu i muškarca određuje pol. Zakon o rodnom identitetu će, ako bude usvojen, faktički ukinuti tu definiciju, i žena će moći da bude svako – dakle, ne samo trans osobe, nego svaka osoba muškog pola koja za sebe kaže da je žena. Ovaj zakon, stoga, prevazilazi pitanje transrodnosti i tiče se svih, a pre svega žena i devojčica, njihove bezbednosti i prava.
Zamislimo situaciju u kojoj se muškarac osuđen za silovanje izjašnjava kao žena i, na osnovu toga, zahteva izdržavanje kazne u ženskom zatvoru. Ili da osoba koja je prošla kroz muški pubertet i time stekla za žene nedostižnu fizičku prednost insistira da se takmiči u ženskoj kategoriji u sportu. Zamislimo da osobe muškog pola, samo na osnovu toga što kažu da se osećaju kao žene, mogu u ženske sigurne kuće u koje su se žene sklonile od muškog nasilja. Ili da mogu u svlačionicu na bazenu u kojoj se, između ostalog, devojčice presvlače posle škole plivanja. Zamislimo da muškarac uđe u ženski salon lepote i zahteva od radnica da mu depiliraju testise, pa kad one odbiju, tuži ih za diskriminaciju. Nažalost, ne moramo mnogo da zamišljamo – sve ovo se već dešava po svetu.
Prema predlogu Zakona o rodnom identitetu, ovo će moći svaki muškarac. Dakle, nije problem u trans ženama i transrodnosti, nego u činjenici da bi ovakvo zakonsko rešenje omogućilo samoidentifikaciju svakom muškarcu, pa tako i potencijalnim nasilnicima, seksualnim predatorima, ili onima koji po svaku cenu žele da pobeđuju u sportu u kojem nisu dovoljno dobri. Čini se da je rizik za žene, njihova prava i bezbednost suviše velik da bi mogao da se opravda uvažavanjem osećaja identiteta.
Strah od etiketiranja
Aktivisti za ljudska prava u Srbiji i kritički mediji uglavnom nisu zainteresovani za ovu temu. Moguće je da se plaše etikete „transfoba“, veoma moćne etikete koja može dovesti do otkazivanja ne samo tribina u gradskoj biblioteci, nego i, na primer, podrške partnerskih organizacija, finansiranja, ili do sad već ozloglašenog „otkazivanja“ ljudi zbog njihovih stavova koji su viđeni kao politički nekorektni. Moguće je da ima i onih koji autentično veruju da ništa što dolazi sa Zapada ne može biti loše.
Konzervativni desničari povremeno se bune protiv normiranja roda na način koji im nije po volji. Njihovi neistomišljenici često ih označavaju kao „protivnike roda“, „anti-rodni pokret“ isl, iako oni to nisu. Desničari tradicionalisti nemaju problem sa rodom, kao skupom društvenih normi i očekivanja nametnutih na osnovu pola, naprotiv. Protive se odstupanju od tradicionalnih rodnih uloga i liberalnoj ideji da neko tu može nešto da bira. Desničari su na dijametralno različitim pozicijama od rodno kritičkih feministkinja kojima smeta rod, ali ne i trans osobe i izlazak iz tradicionalnih uloga.
Opasan presedan
Ogromna većina ljudi nije zainteresovana za ovu temu jer, na osnovu šturih medijskih izveštaja i u odsustvu društvene debate, zaključuju da ih se ona ne tiče. Zakon o rodnom identitetu nije ni u skupštinskoj proceduri, što mnogi smatraju opravdanjem za nezainteresovanost.
Međutim, iskustvo nas uči da usvajanje zakona po hitnom postupku i bez istinske javne rasprave nije nemoguć scenario. Treba uzeti u obzir i to da se Zakon o rodnom identitetu gotovo uvek pominje „u paketu“ sa Zakonom o istopolnim zajednicama, čije usvajanje podržava gotovo svako ko smatra da seksualna orijentacija ne treba da bude prepreka ravnopravnosti, pa postoji mogućnost da se u paketu i provuče kroz skupštinsku proceduru. Kada tome dodamo činjenicu da organizatori Prajda očigledno imaju moć da izdejstvuju zabrane tribina u javnim institucijama, Zakon o rodnom identitetu nije nužno daleka budućnost koja ne treba da nas brine.
Konačno, potencijalno usvajanje ovog zakona najavljuje način na koji bi zakoni ubuduće mogli da uređuju život. Kroz jezičke manipulacije – menjanje definicija pojmova i stvaranje konfuzije oko toga šta reči znače – osećanja i subjektivne percepcije zakonski se postavljaju iznad empirijskih činjenica. Konkretno, menjaju se definicije žene i muškarca i daje se prednost unutrašnjem osećaju rodnog identiteta, nauštrb empirijske realnosti polnih razlika. U ovom slučaju radi se o polu, rodu, transrodnosti i pravima žena i devojčica, ali ukoliko ovakav način pravnog uređivanja stvarnosti uđe u praksu – nebo je granica.
