Čak 19 maloletnika počinilo je prošle godine krivično delo ubistvo, što u odnosu na sedmoro evidentiranih u 2022. godini predstavlja alarmantan porast za neverovatnih 171,42 odsto, pokazuju zvanični podaci iz godišnjeg izveštaja Vrhovnog tužilaštva, koji su nedavno objavljeni, prenosi Nova.rs
I to je samo zvanična statistika, slučajevi koji su zabeleženi. U izveštaju je naglašeno da se na broj 19 dodaje još sedmoro maloletnika koji su u 2023. takođe počinili najteže krivično delo – teško (svirepo) ubistvo.
Ovi podaci ipak nisu finalni, jer obuhvataju samo zločine koje su počinili maloletnici stariji od 14 godina.
Javnost je upoznata sa dva takva slučaja: masakrom u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i ubistvom dečaka Andreja Simića (13) iz Niške Banje.
Godišnji izveštaj Vrhovnog tužilaštva u odeljku posvećenom malololetničkoj delinkvenciji konstatuje da je od 6605 podnetih prijava protiv maloletnika, odbačeno 2548 , kao i još 1066, koje su se odnosile na decu, odnosno mlađe od 14 godina, navodi Nova.
Institutom odlaganja krivičnog gonjenja, to jest oportunitetom, rešeno je još 660 prijava. Sudeći po podacima o broju podnetih i procesuiranih prijava, najveći priliv novih predmeta beleži se u Beogradu (1007), Novom Sadu (814) i Nišu (545), među kojima su i oni zbog najtežih dela.
Slučajevi maloletničkih ubistava se u izveštaju samo statistički konstatuju, pa nije poznato o kojim se konkretno radi. Budući da ni internet ne raspolaže informacijama o tolikom broju maloletničkih zločina, nije isključeno da su ista ciljano ostala van domašaja javnosti, možda čak i skrivana, navodi se u tekstu.
Evidencija obuhvata samo rešene slučajeve
Koliko treba verovati ovoj statistici? Jesu li ovo jedini takvi slučajevi, ili se izvan svake evidencije, statistike i policijskih prijava nalazi još ovakvih slučajeva, nikada rasvetljenih, skrivenih od javnosti?
Kriminolog Dobrivoje Radovanović kaže za „Vreme” da je statistika kriminala dosta neprecizna, jer se vodi samo za ona krivična dela čiji su počinioci otkriveni.
„Bilo da su u pitanju maloletna ili punoletna lica, statistika se vodi za one slučajeve koji su prijavljeni policiji i za koje je počnioc pronađen”, objašnjava Radovanović.
Pored ovakvih slučajeva, postoje i oni čiji počinioci nisu pronađeni, a policijske fioke ispunjene su takvim prijavama, koje nekada ostanu netaknute.
Sa druge strane, tu su i neregistrovani slučajevi nasilja i kriminala, kao i oni koji nisu prijavljeni policiji.
Imitiranje rađa nasilnike
Od 3. maja prošle godine prva asocijacija na maloletničko nasilje postalo je masovno ubistvo u Ribnikaru. Danima nakon masakra, u tabloidima su se pojavljivale vesti o nekoj drugoj deci, iz drugih škola širom regiona koja su pretila da će slediti primer ovog zločina.
Radovanović objašnjava da svaki masovni zločin donosi izvesnu prekretnicu u subkulturi maloletnika, upravo zbog njihove sklonosti ka imitiranju.
„Mlađi maloletnici i adolescenti skloni su da imitiraju ljude koji su počinili teška krivična dela. Svaki slučaj žestokog nasilja koji se dogodi u okruženju ima tendenciju da ga reprodukuje neki maloletnik koji je taj slučaj ispratio u medijima”, kaže on.
Dodaje da maloletničke grupe imaju razvijen sopstveni sistem vrednosti u kome se često kriminal i teški zločini glorifikuju.
„U tom sistemu vrednosti onaj čije ime se provlači u štampi i ostalim medijima, postaje zvezda”, naglašava Radovanović.
Kao posebno važan faktor ističe i psihološki profil adolescenata.
Na bujanje kriminala utiče i postojanje tzv. psihopatskih struktura ličnosti, čije se crte naziru još u ranom pubertetu.
„Psihološka literatura navodi da postoje osobine ovakvih ličnosti koje mogu dovesti do nasilja. Ključne osobine su višak agresivnosti, impulsivno reagovanje, narcizam, kao i visoka sposobnost za laganje i manipulaciju. Spoj ovih osobina u gotovo 70 odsto slučajeva može dovesti do nasilja”.
Prevencija- od države do porodice
Kada javnost čuje za slučajeve maloletničkog kriminala i nasilja, pokreće se lančana reakcija međusobnog upiranja prstom. Škola krivi roditelje, roditelji obrazovni sistem i državu, a država pak tvrdi da su sve mere prevencije sprovedene.
Do promene, kako navodi naš sagovornik, prvo mora doći odozgo.
„Prevencija mora krenuti od društva u celini. Neophodno je da se prestane sa forsiranjem nasilja na državnom nivou. Onda je potrebno raditi na suzbijanju nasilničkih vršnjačkih grupa, paziti na programe koji se emituju i svako krivično delo koje maloletnici počine mora biti kažnjeno”, tvrdi Radovanović.
On dodaje da je Zakon u Srbiji još uvek poprilično neprilagođen slučajevima maloletničkog kriminala i da je potrebno uvesti kazne čiji značaj maloletnik mora da razume i oseti.
„Pre svega, kazna mora biti oštrija od savetovanja ili društveno-korisnog rada, kako bi je maloletno lice zaista osetilo. U isto vreme, ta kazna mora da nosi obrazloženje zašto je do nje došlo, a da pritom ne vređa ličnost deteta”, objašnjava.
Kao pozitivan primer sankcionisanja maloletnoičkog kriminala navodi američke škole, u kojima postoje tačno određeni programi prevencije nasilja i droge, a fokusiraju se na suzbijanju vršnjačkih grupa koje promovišu nasilje.
„Škole, država, roditelji i propisi zajedno ne mogu suzbiti nasilje ako se ne obrati pažnja na vršnjačke grupe. One koje se bave nasiljem ili kriminalom, poput navijačkih, mogu imati veoma jak uticaj. Ipak, druga krajnost, odnosno nepripadnost nijednoj grupi takođe može navesti maloletnike da se okrenu nasilju”, zaključuje Radovanović.
Najčešća krivična dela
Najviše maloletnika procesuirano je u minuloj godini zbog krivičnih dela krađa i teška krađa (1297+859); nasilničkog ponašanja (640), nanošenja lakih telesnih povreda (527), posedovanja narkotika (465), ugrožavanja sigurnosti (331) i nasilja u porodici (200). Najčešća dela su istovremeno i najujednačenija, jer se u statistici retko beleže veća odstupanja, piše Nova.
Isti slučaj je i sa delima iz oblasti polnih sloboda: silovanjem, obljubom, polnim uznemiravanjem i nedozvoljenim polnim radnjama kojih ukupno na godišnjem nivou bude stotinak. Ono što se prošle godine ukazalo kao alarmantno je podatak da su maloletnici, njih 56, hapšeni u policijskim akcijama poznatijim pod kodnim imenom „Armagedon“, koje su usmerene na pedofile i sakupljače pornografskog materijala u kom se seksualno eksploatišu deca.
