Studiranje u doba utilitarizma

...

Da li je neophodno studirati u 21. veku, kada se mnoge najslavnije i najbogatije osobe na svetu hvale time što nikad nisu studirali? Ima li uopšte smisla studirati u Srbiji gde je kultura namerno i sistematski ubijena, a sve vrednosti izokrenute, tako da važi starinsko fair is foul and foul is fair? Gde znanje i poštenje ne garantuju ništa, čak vode u probleme. Kako mladu osobu ubediti da čita i uči za svoju dušu u društvu u kojem predsednici kupuju diplome, a ministri plagiraju doktorate? I još važnije – zašto je u to ubeđivati?

Evropom poslednjih dvadesetak godina hara opasan virus utilitarizma. Jedna od njegovih posledica jeste ideja da je sve povezano sa novcem – što si “pametnije” izabrao, viša će ti biti zarada; što više sertifikata nakupiš, eto bolje plate; titule, zaslužene ili nezaslužene, služe kao ulaznica u novu visoku klasu. Teško je naći lek protiv ovog virusa, a male i opustošene zemlje su posebno ranjive.

Individualne potrebe za sigurnošću i statusom, zavist i pohlepa, sve su to razumljivi motivi, ali ljudi moraju da nauče da ih prevaziđu. I uprkos tim porivima, važno je da ne zaboravimo, zbog kultura i sebe samih, da univerziteti i zaposlenja nemaju jedno s drugim ništa.

Hiljadama godina univerzitete je bilo neophodno braniti od religijskih dogmi i totalitarnih ideologija. Danas ih, paradoksalno, treba braniti od ideologije koja ih svodi na nešto teže zanatske škole. Kako bismo ih mogli braniti?

PITANJE I KRITIKA

Univerziteti su sveta mesta zapadnog sveta zato što počivaju na premisi da su sva pitanja dozvoljena i poželjna, a nijedan odgovor nije unapred dat i nije podložan preispitivanju. Reč “sveučilište” upravo otkriva da su to mesta za okupljanje najradoznalijih, onih koji bi sve da provere, preispitaju, prevrednuju.

Samo se naučnik raduje kad se pokaže da nije bio (potpuno) u pravu jer zna da to znači korak napred za nauku. Samo na univerzitetima svako pravilo ili zakon pre ili kasnije moraju biti opovrgnuti, a naizgled budalasta pitanja s vremenom mogu, kao u Ajnštajnovom slučaju, postati paradigme savremenog sveta. Valja se i podsetiti: naša generacija bagateliše ovu slobodu mišljenja, zbog koje su neki ljudi spaljivani, ubijani ili proterivani.

Univerzitet bi, takođe, trebalo da bude mesto jedinstvene slobode i kreativnosti, gde se svetu prilazi na sopstveni način, gde nipošto ne pečete hleb ili ne pravite cipele onako kako su to radili vaši učitelji. Ne samo zato što je ponavljanje majka dosade.

Dati naučni doprinos – što je zahtev koji se postavlja pred svaku doktorsku disertaciju ili rad objavljen u naučnom časopisu – znači postaviti relevantno pitanje kako ga niko, nijedan Njutn, Darvin, Pijaže ili Fuko, nikad nije postavio i/ili nekom poznatom pitanju prići sasvim novim metodološkim rešenjima. Ukratko: dati čovečanstvu mrvicu nečeg novog, vratiti komadić duga svim generacijama zahvaljujući kojima znamo ono što danas znamo.

MISAO I OBRAZ

Naravno, ogroman broj studenata radiće tokom života drugačije poslove, mnogi u praksi, neki skroz izvan svoje struke. Poenta nije u tome da svi celog života studiramo, već u tome da čovek koji je prošao kroz taj proces, osetio slobodu naučnog zapitkivanja i strogost logičkog zaključivanja, neće više pristati na to da mu poslušnost zatire misao, da neupitno prihvata sud svog bračnog partnera, šefa, sveštenika, vrhovnog ideologa ili influensera.

Spoljašnja sloboda dolazi iz unutrašnje, iz smelosti i veštine da se sve dovodi u pitanje, a na to mlade malo ko ohrabruje i još manje ih tome podučava.

Termin “obrazovanje” sadrži u sebi reč “obraz” – koja ovde znači lik, oblik, forma. Mnogo nam je puta ponovljeno da obraz ne smemo da izgubimo jer nas on obeležava kao deo našeg karaktera, moralne supstance onoga što jesmo. Slobodno i sveobuhvatno obrazovanje preduslov je za to da postanemo slobodne i oformljene ličnosti. Ko propusti tu priliku – posebno ako zbog obećane spoljne nagrade ne razvija i sledi svoje snove – lako može provesti život u neprekidnim pokušajima da sebi, odocnelo, nađe lik za koji nije postavio temelj, ili da jureći neutemeljeno priznanje ostane bez obraza.

Autor je psiholog