Stid i posledica

Piše: Jovana Gligorijević

Kad novinar ili bilo ko drugi doživi pretnje ili ugrožavanje sigurnosti, neophodno je da na sudu dokaže posledicu – da je zaista osetio strah za svoju fizičku bezbednost. Problem je što to znači da u sobičku u Palati pravde pričaš kako se osećaš i što misliš da ćeš umreti od stida.

Sediš pred tužiocem, zapisničarkom, advokatom okrivljenog i propadaš u zemlju jer ne samo da treba da priznaš da se plašiš, nego i da detaljno opišeš kako se tačno plašiš. U suštini, samo treba da kažeš istinu. “Samo”. Iako si novinarka, istina je poslednje što želiš da pokažeš, jer istina nije podobna. Kako to novinarka, a uplašila se? Ko ne može da izdrži, nek traži drugi posao. Pretnje idu u rok službe. Niko ti nije prislonio pištolj na čelo, šta dramiš.

Sve su ovo rečenice koje su ti usađene u glavu vrlo rano, na početku karijere, rečenice u koje poveruješ, u koje moraš da veruješ jer pravila službe tako nalažu. Problem je što su sve te rečenice duboko pogrešne. Za to postoji naziv: internalizovano nasilje.

Dril je poznat: stigne pretnja, prijaviš, objaviš javno, jer javnost je najbolja zaštita. Digne se frka, lete saopštenja, zahteva se hitna reakcija. Imaš sreće da tužilaštvo prijavu shvati ozbiljno, dobiješ poziv da dođeš na razgovor u svojstvu oštećene.

Posledica ne traje dugo. U najgorem slučaju, par dana ne ustaneš iz kreveta, par nedelja ne izađeš iz kuće. Niko ne veruje da je to “samo” zbog pretnje, “sigurno joj se svašta nakupilo”, “samo je umorna”, “da li je bila kod psihijatra”… I znate šta, istina je, nije samo zbog te pretnje, i da, jeste se svašta nakupilo, i da, jeste umor, i da, bila sam kod psihijatra. Rekao je da ne mogu ja da pijem lekove jer neko drugi ima problem. A umor, pa umor je od pretnji, ne od te jedne, nego od svih onih koje su se nakupile tokom godina. Od onih u formi “lepih želja”, koje tužilaštvo ne prihvata, pošto niko nije rekao da će ti nešto uraditi, nego da bi prosto trebalo. Trebalo bi te silovati, drškom od metle. Ili da bi voleo da ti se nešto desi, voleo bi da ti neko prisloni cev na slepoočnicu, da te drži zarobljenu u napuštenoj kući. Umor od tužioca koji ti na činjenicu da je neko objavio tvoju adresu, JMBG i ime oca, odgovara da kontaktiraš Gugl podršku. Ako uz lične podatke ne stoji pretnja, nema krivičnog dela. Na kraju dočekaš tog jednog koji ne bi voleo, niti misli da bi trebalo, nego ti poruči šta će te snaći.

Onda, u onom sobičku u Palati pravde, sediš u svojstvu “oštećene” i treba da pričaš o posledici. Ali ne možeš od stida. Nekako prelomiš i ispričaš. Ali, ne, ne… Da li ste se plašili za svoju sigurnost? Ono, fizičku sigurnost? Baš, baš i samo fizičku sigurnost? Činjenica je da jesam, ali da li se stvarno samo to računa? Da li je jedini strah za sebe koji sud priznaje – strah da će te neko mlatnuti po glavi? Fizički mlatnuti, jer te je mentalno već pošteno izmlatio. Da, pobogu, naravno da se bojiš za fizičku bezbednost. Posle, na suđenju, tužilac te sam opominje da naglasiš kako je tvoj strah bio strah baš za fizičku bezbednost. To je jedina posledica koja se meri.

A to što si nedeljama, pa i mesecima, natopljena samoprezirom, jer si se uplašila? Što imaš kamen u stomaku svaki put kad vidiš zahtev za poruku na Instagramu, kad na telefonu vidiš nepoznat broj? Što odbijaš teme koje mogu da te dovedu u novi rizik od pretnji? To što ne znaš kad si poslednji put izašla na ulicu sama? To nisu posledice, to je tvoja neprofesionalnost, tvoja nespremnost da radiš svoj posao, to samo ti dramiš, dižeš frku i tražiš pažnju.

Sad opet lažem i umanjujem. Samoprezir je blaga reč. Samomržnja je precizna. Jer, kad te neko toliko mrzi, kad toliko želi da te povredi, kad ih ima toliko spremnih da ti požele nešto loše, kad kolege umanjuju ili ignorišu to što ti se događa, mora biti da je do tebe. Do mene, ja sam loša. Ili sam možda samo poverovala u sve gadno što su mi govorili? Posledica je da na kraju osećaš gađenje kad čuješ sopstveno ime i prezime.

Dobra vest je da vremenom prođe. “Oštećena” je još pod garancijom, ima joj popravke. Samo mora samu sebe da popravi, jer za ovakva oštećenja nema ovlašćenog servisa. I ne, psihoterapija ne pomaže jer 99 odsto terapeuta živi u svom univerzumu u kom se bavi “misterijama ljudske duše”, u kom nema vesti, nema radikalnih desničara, nema “Levijatana”, nema spoljnog sveta, pa pola seanse potrošiš da objasniš kontekst. A na svakoj narednoj verglaš taj kontekst iznova, i stvarno ne znam što snimaju seanse i šta pišu u beleškama, ako svaki put moram iz početka.

Jedan je osuđen za pretnje koje mi je slao. Dobio je i zabranu prilaska. Što se mene tiče, mogao je da stoji odmah do mene kad god je hteo, jer nemam pojma kako izgleda. Da, bili smo i u sudnici i ispred sudnice više puta. Nikad ga nisam pogledala. Ne znam zašto.

Tekst je napisan u okviru projekta Asocijacije nezavisnih elektronskih medija