Sistem koji nije zakazao nastavlja da zakazuje

U danima dok se širom Srbije povodom julijanskog Božića puca, prangija, prazne šaržeri, nije loše podsetiti se strašnih posledica zloupotrebe vatrenog oružja. U zemlji koju su u prošloj godini snašla dva masovna ubistva počinjena vatrenim oružjem, iza ubica ostali su ne samo mrtvi, već i teško povređeni

Portal Nova.rs ovih dana izveštava o tome da su mnogi od njih i dalje teško pokretni, nepokretni ili čak još uvek na bolničkom lečenju. I sve ih, izgleda, maltretira Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO).

Foto: Ana Paunković/FoNet

Jovan Ranković iz Dubone ima 21 godinu i po zanimanju je pekar. Jovan, međutim, svoj posao ne može da radi otkako je u masovnoj pucnjavi zadobio tešku povredu desne ruke. Posle osam meseci lečenja, Jovan ruku može da drži isključivo u savijenom položaju.

„Kada sam poslednji put išao na komisiju za produžetak bolovanja, pitao sam za rehabilitaciju u banji s obzirom na to da mi je skinuta šipka koju sam nosio skoro osam meseci. Međutim, rekli su mi da bi trebalo da imam obe ruke polomljene da bih mogao da idem u banju. Samo sam ih pogledao i ućutao“, rekao je Jovan za portal Nova.

Pomoć na privatnu inicijativu

Nemanja Ilić (20) iz Malog Orašja preživeo je pucnjavu, ali je ranjen sa pet metaka. Od 4. Maja kada je Uroš Blažić počinio masovni zločin, do danas, Nemanja je proveo oko 130 dana u bolnici. I sada je ili u bolnici ili na kućnom lečenju u specijalnom ortopedskom krevetu koji RFZO nije mogao da finansira, pa su sredstva preko društvene mreže X prikupljena na inicijativu pulmološkinje u penziji dr Slavice Plavšić.

„Kada su konkurisali za tuđu negu i pomoć, komisija je tražila da vidi momka i pored sve medicinske dokumentacije u koju su imali uvid. Roditelji su morali da pozovu sanitet koji je Nemanju odvezao do komisije da bi ga doktor video na minut“, istakla je ona na ovoj društvenoj mreži.

Dodala je i da je Miloš Jovanović (22) , takođe teško povređeni mladić iz Malog Orašja, o trošku RFZO mogao da dobije ortopedsko pomagalo koje bi zahtevalo „bušenje kosti“ da bi se fiksiralo, ali, nije.

„Srećom, tih dana je sprovedena humanitarna akcija na mreži X, pa je Miloš mogao da kupi ovaj humaniji i komforniji fiksator. To je samo delić onoga kako se ‘brižna’ država odnosi prema onima koji su najteže povređeni u masakru i zločinu koji je apsolutno mogao da se spreči“, navela je dr Plavšić.

Život sa 35.000 dinara

Andrijana Mitrović napunila je 18 godina pre mesec dana, 7. decembra, sedam meseci nakon što je dobila povrede jetre, slezine, noge… “Bila je zdrava devojka kojoj ništa nije falilo, a posle sto dana izašla je iz bolnice sa skoro 20 kilograma manje, bez jednog bubrega i žučne kese, sa teškom povredom jetre. Provela je kod kuće mesec dana nakon čega je ponovo primljena na hirurško odeljenje. Taj ponovni boravak u bolnici ju je jako slomio psihički i ponovo fizički“, navela njena sestra Aleksandra za portal Javni servis.

Andrijanina porodica živi od 35.000 dinara mesečno. Od države nisu dobili nikakvu pomoć, ni oni ni drugi koji su imali sreće da prežive. Valjda treba da se zadovolje time što su, eto, preživeli.

Hodočašće za ubijenog brata

Zbog  nedostatka stalne i adekvatne podrške i pomoći države porodicama ranjenih i ubijenih u Malom Orašju i Duboni, Jovan Mitrović je pokrenuo humanitranu akciju: u sećanje na svog ubijenog brata Petra Pecu Mitrovića trčao je do manastira Tumane i pozvao građane da doniraju sredstva za pomoć preživelima masakra.

To je učinio svestan teškog položaja u kojem se nalaze porodice ranjenih i visokih troškova lečenja, rehabilitacije i oporavka.

U ovoj humanitarnoj akciji prikupljeno je oko četiri i po miliona dinara za porodice ranjenih. Procenjuje se da je bilo preko hiljadu donatora, pisao je “Danas”.

Novčana pomoć prikupljena na privatnu inicijativu je samo privremeno rešenje iz nužde, jer je država, svim velikim rečima i obećanjima uprkos, potpuno zakazala.

Za to što porodice svih ovih mladih ljudi žive sa po nekoliko desetina hiljada dinara mesečno, a treba da pređu po sto kilometara dnevno samo da bi im u bolnicu odneli najnužnije – bog će im platiti. Jer ova zemlja sigurno neće, tako da samo u boga možemo da se uzdamo, verovali mi u njega ili ne. I dobre ljude koji hoće da pomognu.