„Pucačina iz prvog lica“: Basnoslovna zarada i izazivanje zavisnosti

Industrija video igara beleži vrtoglavi rast prihoda, pa se očekuje da će se u narednih pet godina globalni prihodi te industrije povećati za više od 50 odsto.

Analize predviđaju da će globalni prihod od video igara porasti sa 199 milijardi dolara u 2022. na 307 milijardi dolara do 2027. godine.

Taj rast je vođen angažmanom brojnih mladih igrača, posebno onih između 13 i 17 godina, koji provode oko 40 odsto više vremena u igrama nego na drugim medijima, piše Nova ekonomija.

Dopamin, serotonin i mnogo klikova

Šta je toliko zavodljivo u video igrama, koliko one mogu da pomognu mladima i u čemu su eventualne opasnosti zbog dugotrajnog igranja video igara za „Vreme“ objašnjava klinički psiholog i psihoterapeut Marija Manojlović.

Ona kaže da se video igre prave tako da uvek postoje nivoi i da igrače uvek čeka neka nagrada kada ih savladaju.

„Video igre rade po principu lučenja dopamina i seratonina, što je bazični mehanizam koji postoji i kod jednostavnijih organizama, zbog čega i postoji zavisnost od igranja video igara“, kaže Manojlović.

Ona ukazuje da su prvi nivoi u igrama najlakši i da su u njima nagrade česte, što podstiče igrače da igraju sve više, jer se osećaju dobro zbog napretka koji su postigli, a da igra zatim postaje sve teža i zahtevnija.

„Nagrađivanje u igrama nije proporcionalno naporu koji se ulaže, jer su na početku igrači nagrađeni za mali napor, što je dodatna stimulacija, ali se situacija menja kako se nivoi usložnjavaju“, kaže Manojlović.

Polazna osnova za vežbanje socijalnih veština

Ona pretpostavlja da bi kod introvertnih osoba igranje video igara moglo da pomogne da uspostave kvalitetnije društvene kontakte, jer je njima teško da se uživo izlože socijalnoj proceni.

„Kod introvertnih i socijalno anksioznih osoba kontakt koji bi bio ‘skriven’ olakšao bi povezivanje sa drugima, ali ako kontakt ostane samo na tom nivou tu nema značajnog napretka. Ovo bi mogla da bude polazna osnova da oni vežbaju svoje socijalne veštine, međutim, ako kontakti ostanu na tom nivou, to je onda medveđa usluga, jer osoba ima utisak da ima kvalitetne socijalne kontakte, a zapravo ih nema“, smatra Manojlović.

Upitana da li igranje igara i uspesi ostvareni u njima mogu da osnaže samopouzdanje, Manojlović kaže da je zdravo ukoliko je osoba svesna svog uspeha, ali i činjenice da je uspeh u video igri – specifičan uspeh, samo u toj igri.

Dodaje da takva osoba ima samopouzdanja u smislu toga da dobro igra neku igru, ali da je istovremeno svesna da mimo toga postoje i druge stvari.

„Osećaj da smo u nečemu dobri nas podstiče i motiviše da budemo još i bolji, ali ukoliko zanemarimo sve druge aspekte života, kao što su školsko postignuće i funkcionisanje u vršnjačkoj grupi ovo će povratno negativno uticati na naše samopouzdanje“, kaže Manojlović.

Koristi od video igara

Ona ističe da video igre mogu da budu i korisne, ako se u njima, na primer, od igrača zahteva da naprave nekakvu strategiju, ali ne i ako su u pitanju igre koje zahtevaju vrlo malo mentalnog angažmana, a više sreće.

„Ako je neko dobar u igri, važno je da sagleda u čemu je uspešan, da li je reč o vizuelno-motornoj koordinaciji, perceptivnoj organizaciji ili pravljenju stretegije. Svoje kvalitete onda može iskuristiti i u drugim aspektima života, na primer u školovanju ili budućem izboru profesije. Ali, ako ne zna u čemu je dobar, već samo teži obaranju skora u pojedinačnoj igri, dolazi do zatvaranja u neku vrstu začaranog kruga. Time se smanjuju šanse da se razviju bilo koje druge veštine“, kaže Manojlović.

Pošto se često može čuti da kod dece igranje takozvanih „pucačina iz prvog lica“ može dovesti do toga da ona postanu agresivna u realnom svetu, Manojlović ukazuje da su po tom pitanju istraživanja kontradiktorna, odnosno da neki smatraju da i inače agresivnija deca biraju da igraju takve igre, dok drugi tvrde da su deca nasilna baš zato što igraju takve igre.

Ona preporučuje roditeljima dece koja igraju „pucačine iz prvog lica“ da ih pitaju šta ih motiviše da igraju takve igre, šta im se u njima sviđa i zbog čega ih igraju, šta im je u takvim igrama značajno i uzbudljivo.

Manojlović kaže da bi roditelji, ukoliko su odgovori dece smisleni, trebalo da vide da li bi detetu mogli da ponude još nekakav drugačiji sadržaj.

Masovna konzumacija

Ona naglašava da se roditelji često žale da im deca mnogo igraju video igre, ali da im istovremeno ne nude ništa drugo, nikakav drugačiji sadržaj i ističe da je, ako roditelji ne žele da im deca mnogo vremena provede u igranju video igara, potrebno da im pomognu da osmisle svoje vreme.

Dodaje je da se od većine adolescenata može čuti da igraju neku igru jer je igraju i mnogi njihovi vršnjaci.

„To je onda pitanje masovne konzumacije i pitanje zbog čega postoji toliko igara sa pucanjem, a nema igara koje su zasnovane na spašavanju ili humanitarnom radu“, kaže Manojlović. „Pitanje je zašto, na primer, nije promovisana igra u kojoj je protagonista član neke humanitarne organizacije sa ciljem da pomaže drugima“.