Foto: AP/Armin Durgut
Danas se obeležava 29 godina od genocida u Srebrenici. Zbog čega je ova godišnjica drugačija, šta se tačno desilo tog 11. jula 1995. i koliko o ovom zločinu znaju mlađe generacije
Dvadeset i deveta godišnjica organizovanog masovnog ubistva muslimana u Srebrenici koje je Međunarodni sud pravde okarakterisao kao genocid obeležava se u nešto drugačijim uslovima nego inače. Iako, tradicionalno, svakog leta tenzije na liniji Beograd-Sarajevo rastu, ovaj put su dodatno pojačane izglasavanjem Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u maju i reakcijama vlasti Srbije i Republike Srpske koje su potom usledile.
Srebrenica se u srpskom društvu godinama politizuje, to je pitanje oko kojeg se stvara referendumska atmosfera i na kome se meri patriotizam. Srpski političari strahujući od reakcije biračkog tela ili biraju da se po ovom pitanju ne opredele ili logistički pripremljenu masovnu likvidaciju u Srebrenici koja je počela 11. jula 1995. nazivaju „zločinom“, ali ne i „genocidom“. Jer, genocid je tako ružna, teška i konačna reč, dok zločin podrazumeva određenu ambivalentnost i ostavlja prostor za različite interpretacije.
„Mi nismo genocidan narod“
I dok je ranijih godina postojao barem privid pokušaja pomirenja, proteklih nekoliko godina – kada su naprednjaci potpuno svukli demokratsko i ogolili svoje staro radikalsko ruho – retorika oko Srebrenice se zaoštrava. Kulminaciju ovog ponovnog preobražaja je izazvalo izglasavanja Rezolucije UN o Srebrenici.
Vlasti Srbije i Republike Srpske su, ne časeći časa, započele sa kampanjom „Srbi nisu genocidan narod“, u kojoj su predstavnici vlasti besomučno objašnjavali da rezolucija označava srpski narod „genocidnim“. U stvarnosti, međunarodno pravo ne poznaje pojam kolektivne krivice, a u preambuli rezolucije se jasno navodi da odgovornost za dešavanja u Srebrenici 1995. godine snose pojedinci.
Možda reakcija vlasti i ne bi bila tako dramatična – fraza „mi nismo genocidan narod“ osvanula je na bilbordima širom Srbije – da se sve nije dešavalo usred predizborne kampanje. Jer, u samoj rezoluciji ne piše ništa što nije već ranije rečeno, a jedina novina predstavlja proglašavanje 11. jula Međunarodnim danom razmišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici.
Vrhunac kampanje predstavljao je „Svesrpski sabor“ (zvanično: Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Republika Srpska), organizovan u 8. juna pod okriljem predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Kako je pisalo „Vreme“ Vučić i Dodik su se celog dana šetali po Beogradu, potpisivani su neki sporazumi, bio je moleban na početku i vatromet na kraju. A između – jedno veliko i bespotrebno ništa.
Šta je drugačije ove godine
Uspostavljanje Međunarodnog dana razmišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici menja kontekst u kojem se obeležava ovaj datum. Kako piše Al Džazira, zvanično međunarodno priznanje pruža važnu novu podršku preživelima koji još uvek sahranjuju posmrtne ostatke svojih najmilijih suočeni s navalom poricanja i govora mržnje.
Žrtvama genocida će se ove godine odati počast na zvaničnom događaju na visokom nivou u Ujedinjenim narodima u Njujorku u organizaciji ambasadora Lagumdžije. Komemoracije će se takođe održati širom Ujedinjenog Kraljevstva, u Irskoj, Belgiji, Švajcarskoj i drugde. Godišnjica genocida u Srebrenici će se obeležavati i širom Sjedinjenih Država: uključujući Sejnt Luis, Misuri, Čikago, Ilinois i Konektikat gde će biti podignuta zastava Bosne i Hercegovine.
Šta se desilo u julu 1995.
Kompletna dešavanja iz devedesetih godina retko se nađu u udžbenicima istorije – ne samo u Srbiji, već i u drugim zemljama bivše Jugoslavije koje su tih godina bile akteri krvavog rata. I kada se nađu, uglavnom je to vrlo površno i, uz to, već se približi kraj polugodišta, neke ocene su i zaključene, đacima se ne uči, a nastavnicima ne predaje. Pa se period nakon Drugog svetskog rata svede na „pročitajte lekciju kod kuće“ ili „spremite prezentaciju na temu po izboru“.
Zbog toga mlađe generacije u Srbiji o ovim dešavanjima ne znaju mnogo – osim onog što čuju od roditelja ili očeva koji i sami često nose ožiljke iz ratova.
Povodom desetogodišnjice Srebrenice, „Vreme“ je 2005. objavilo tekst „Srebrenica za početnike“, u kome Dejan Anastasijević hronološki ređa godine i događaje koji su prethodili 11. julu 1995. i koji su, naposletku, doveli do zločina.
U nastavku se nalazi deo teksta koji govori o dešavanjima u proleće iste godine, kao i o samoj ofanzivi.
„Srebrenica za početnike“
Tokom celog aprila i maja 1995, oficiri UNPROFOR-a sa terena su slali izveštaje o velikim pokretima srpskih trupa, koje su se slivale ka Srebrenici, a sve se to, uostalom, lepo videlo iz satelita. Uprkos tome, ti izveštaji su u višim komandama i prestonicama važnijih zemalja bili odbacivani kao irelevantni, kao i sve učestaliji incidenti između Holanđana i srpskih vojnika koji su „testirali teren“ pred bitku. Istovremeno, vodila se besplodna polemika oko mogućnosti upotrebe vazdušnih snaga protiv bosanskih Srba i „duplog ključa“ koji je držao Jasuši Akaši.
U aprilu, nedelja pre početka ofanzive, Naser Orić i grupa najbližih saradnika dobili su naređenje da hitno otputuju u Sarajevo radi nekakvog vojnog kursa. Kako sa Sarajevom nije bilo kopnene veze, odleteli su helikopterima. Zanimljiva i nedovoljno proučena okolnost je da je dozvolu za prelet tih helikoptera preko srpske teritorije dala Državna bezbednost Srbije. Početak juna zatekao je odbranu Srebrenice bez komande, a Holanđane pod sve većim pritiskom Srba, bez pojačanja i nade u vazdušnu podršku. Pripreme za završnicu bile su pri kraju.
Ofanziva na Srebrenicu počela je 6. jula 1995. napadom na holandske osmatračke punktove i trajala je do 11. jula, kada je Mladić, pred televizijskim kamerama, objavio da ovu pobedu „poklanja srpskom narodu u čast Vidovdana“. Od 11. do 16. jula trajao je pokolj muškaraca iz Srebrenice, njih najmanje 8000, nakon što su odvojeni od žena i dece. Pokolj je, kao što smo saznali iz suđenja generalu Krstiću i svedočenja Miroslava Deronjića, prvog čoveka SDS-a Bratunac, bio brižljivo pripreman.
Autobusi za „pakete“ (šifrovan naziv za buduće žrtve) bili su obezbeđeni unapred kao i mesta egzekucije: škole, domovi kulture, magacini i fabričke hale; fudbalsko igralište u Bratuncu ponovo je natopljeno krvlju. Unapred su pripremljena i mesta za masovne grobnice i „tehnika“: bageri, rovokopači i kamioni za prevoz leševa.
Poznajući stanje u VRS-u u to doba, mora se priznati da je cela operacija izvedena sa iznenađujućom efikasnošću i diskrecijom: novinari, osim proverenih kadrova, nisu mogli da priđu ni blizu. Bili su potrebni meseci da informacija o razmeri zločina izbije na videlo, i godine da se svi detalji sklope u celinu.
Peticiju za očuvanje tramvajske linije 2 potpisalo je do sada više od 10.000 građana, saopštila je danas (7. avgust) organizacija Beograd u pokretu. Beograd bez „dvojke” nije isti grad. To nije samo tramvaj. To je sećanje na detinjstvo, prva zaljubljivanja, put do škole, fakulteta, posla, ili kuće posle teškog dana
Zašto se Srbija ne ugleda na Crnu Goru i ne preuzme model prema kome domaćinstva jednostavno i gotovo bez ikakvih troškova u okviru državnog projekta dolaze do instalacija za prozvodnju solarne energije
Čak 95 odsto žena u srpsko porodilište uđe sa željom da doji svoje dete. Kako je moguće da svega 22 odsto to stvarno uspeva
Vlasnik osnovnog izvora života u Srbiji je država, ali od vode najviše koristi imaju stranci koji putem vodnih dozvola ili koncesija koriste više od 80 odsto izvorišta za komercijalnu upotrebu
Kada je u decembru ranije odsviran kraj prvog polugodišta, brojni prosvetni radnici odlučili su da nastavu obustave i ne vrate se u učionice početkom drugog polugodišta. Mnogi su u međuvremenu odustali, ali učiteljica Olivera Ljubojević iz Lazarevca ostala je do kraja. Mesecima zbog toga dobija samo nekoliko hiljada dinara zarade, ali nije se kolebala da odustane
Srbija srlja u građanske sukobe na jesen kada se oni koji su otišli na odmor vrate orni i poletni da se više ne povlače pred golom silom koja brani bezakonje
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Tužilaštvo je konačno počelo da prati trag novca i korupcije koja je možda dovela do pada nadstrešnice. Režimlije viču da je na delu “tužilački državni udar”, pokušaće da uzvrate udarac i biće, što reče Dragan J. Vučićević, „ili mi, ili oni“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
