Godišnjica genocida u Srebrenici: U senci novih tenzija

Dvadeset i deveta godišnjica organizovanog masovnog ubistva muslimana u Srebrenici koje je Međunarodni sud pravde okarakterisao kao genocid obeležava se u nešto drugačijim uslovima nego inače. Iako, tradicionalno, svakog leta tenzije na liniji Beograd-Sarajevo rastu, ovaj put su dodatno pojačane izglasavanjem Rezolucije o Srebrenici u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija u maju i reakcijama vlasti Srbije i Republike Srpske koje su potom usledile.

Srebrenica_rezolucija_18

Srebrenica se u srpskom društvu godinama politizuje, to je pitanje oko kojeg se stvara referendumska atmosfera i na kome se meri patriotizam. Srpski političari strahujući od reakcije biračkog tela ili biraju da se po ovom pitanju ne opredele ili logistički pripremljenu masovnu likvidaciju u Srebrenici koja je počela 11. jula 1995. nazivaju „zločinom“, ali ne i „genocidom“. Jer, genocid je tako ružna, teška i konačna reč, dok zločin podrazumeva određenu ambivalentnost i ostavlja prostor za različite interpretacije.

„Mi nismo genocidan narod“

I dok je ranijih godina postojao barem privid pokušaja pomirenja, proteklih nekoliko godina – kada su naprednjaci potpuno svukli demokratsko i ogolili svoje staro radikalsko ruho – retorika oko Srebrenice se zaoštrava. Kulminaciju ovog ponovnog preobražaja je izazvalo izglasavanja Rezolucije UN o Srebrenici.

Vlasti Srbije i Republike Srpske su, ne časeći časa, započele sa kampanjom „Srbi nisu genocidan narod“, u kojoj su predstavnici vlasti besomučno objašnjavali da rezolucija označava srpski narod „genocidnim“. U stvarnosti, međunarodno pravo ne poznaje pojam kolektivne krivice, a u preambuli rezolucije se jasno navodi da odgovornost za dešavanja u Srebrenici 1995. godine snose pojedinci.

ŽELJKA CVIJANOVIĆ, MILORAD DODIK, ALEKSANDAR VUČIĆ

Možda reakcija vlasti i ne bi bila tako dramatična – fraza „mi nismo genocidan narod“ osvanula je na bilbordima širom Srbije – da se sve nije dešavalo usred predizborne kampanje. Jer, u samoj rezoluciji ne piše ništa što nije već ranije rečeno, a jedina novina predstavlja proglašavanje 11. jula Međunarodnim danom razmišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici.

Vrhunac kampanje predstavljao je „Svesrpski sabor“ (zvanično: Jedan narod, jedan sabor – Srbija i Republika Srpska), organizovan u 8. juna pod okriljem predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. Kako je pisalo „Vreme“ Vučić i Dodik su se celog dana šetali po Beogradu, potpisivani su neki sporazumi, bio je moleban na početku i vatromet na kraju. A između – jedno veliko i bespotrebno ništa.

Šta je drugačije ove godine

Uspostavljanje Međunarodnog dana razmišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici menja kontekst u kojem se obeležava ovaj datum. Kako piše Al Džazira, zvanično međunarodno priznanje pruža važnu novu podršku preživelima koji još uvek sahranjuju posmrtne ostatke svojih najmilijih suočeni s navalom poricanja i govora mržnje.

Foto: AP Photo/Marko Drobnjakovic

Žrtvama genocida će se ove godine odati počast na zvaničnom događaju na visokom nivou u Ujedinjenim narodima u Njujorku u organizaciji ambasadora Lagumdžije. Komemoracije će se takođe održati širom Ujedinjenog Kraljevstva, u Irskoj, Belgiji, Švajcarskoj i drugde. Godišnjica genocida u Srebrenici će se obeležavati i širom Sjedinjenih Država: uključujući Sejnt Luis, Misuri, Čikago, Ilinois i Konektikat gde će biti podignuta zastava Bosne i Hercegovine.

Šta se desilo u julu 1995.

Kompletna dešavanja iz devedesetih godina retko se nađu u udžbenicima istorije – ne samo u Srbiji, već i u drugim zemljama bivše Jugoslavije koje su tih godina bile akteri krvavog rata. I kada se nađu, uglavnom je to vrlo površno i, uz to, već se približi kraj polugodišta, neke ocene su i zaključene, đacima se ne uči, a nastavnicima ne predaje. Pa se period nakon Drugog svetskog rata svede na „pročitajte lekciju kod kuće“ ili „spremite prezentaciju na temu po izboru“.

Zbog toga mlađe generacije u Srbiji o ovim dešavanjima ne znaju mnogo – osim onog što čuju od roditelja ili očeva koji i sami često nose ožiljke iz ratova.

Povodom desetogodišnjice Srebrenice, „Vreme“ je 2005. objavilo tekst „Srebrenica za početnike“, u kome Dejan Anastasijević hronološki ređa godine i događaje koji su prethodili 11. julu 1995. i koji su, naposletku, doveli do zločina.

U nastavku se nalazi deo teksta koji govori o dešavanjima u proleće iste godine, kao i o samoj ofanzivi.

„Srebrenica za početnike“

Tokom celog aprila i maja 1995, oficiri UNPROFOR-a sa terena su slali izveštaje o velikim pokretima srpskih trupa, koje su se slivale ka Srebrenici, a sve se to, uostalom, lepo videlo iz satelita. Uprkos tome, ti izveštaji su u višim komandama i prestonicama važnijih zemalja bili odbacivani kao irelevantni, kao i sve učestaliji incidenti između Holanđana i srpskih vojnika koji su „testirali teren“ pred bitku. Istovremeno, vodila se besplodna polemika oko mogućnosti upotrebe vazdušnih snaga protiv bosanskih Srba i „duplog ključa“ koji je držao Jasuši Akaši.

Srebrenica_nove_20

U aprilu, nedelja pre početka ofanzive, Naser Orić i grupa najbližih saradnika dobili su naređenje da hitno otputuju u Sarajevo radi nekakvog vojnog kursa. Kako sa Sarajevom nije bilo kopnene veze, odleteli su helikopterima. Zanimljiva i nedovoljno proučena okolnost je da je dozvolu za prelet tih helikoptera preko srpske teritorije dala Državna bezbednost Srbije. Početak juna zatekao je odbranu Srebrenice bez komande, a Holanđane pod sve većim pritiskom Srba, bez pojačanja i nade u vazdušnu podršku. Pripreme za završnicu bile su pri kraju.

Ofanziva na Srebrenicu počela je 6. jula 1995. napadom na holandske osmatračke punktove i trajala je do 11. jula, kada je Mladić, pred televizijskim kamerama, objavio da ovu pobedu „poklanja srpskom narodu u čast Vidovdana“. Od 11. do 16. jula trajao je pokolj muškaraca iz Srebrenice, njih najmanje 8000, nakon što su odvojeni od žena i dece. Pokolj je, kao što smo saznali iz suđenja generalu Krstiću i svedočenja Miroslava Deronjića, prvog čoveka SDS-a Bratunac, bio brižljivo pripreman.

Autobusi za „pakete“ (šifrovan naziv za buduće žrtve) bili su obezbeđeni unapred kao i mesta egzekucije: škole, domovi kulture, magacini i fabričke hale; fudbalsko igralište u Bratuncu ponovo je natopljeno krvlju. Unapred su pripremljena i mesta za masovne grobnice i „tehnika“: bageri, rovokopači i kamioni za prevoz leševa.

Poznajući stanje u VRS-u u to doba, mora se priznati da je cela operacija izvedena sa iznenađujućom efikasnošću i diskrecijom: novinari, osim proverenih kadrova, nisu mogli da priđu ni blizu. Bili su potrebni meseci da informacija o razmeri zločina izbije na videlo, i godine da se svi detalji sklope u celinu.