Pogled na požar sa lica mesta: Katastrofa u Deliblatskoj peščari

U sredu, 5. avgusta oko 13 časova izbio je veliki požar u Centralnoj zoni Specijalnog rezervata prirode Deliblatska peščara i vrlo brzo se, do kraja dana, proširio na blizu 700 hektara.

Policija, BIA i vatrogasci upućeni su na lokaciju „Čardak“ (Nekadašnji rekreativni centar) gde je formiran krizni štab.

„Bio sam tamo oko 20 časova“, kaže za „Vreme“ Stefan Cvetković, žitelj evakuisanog sela Šumarak. „Gore ogromni kompleksi borovih šuma starih od nekoliko decenija do više od sto godina, kulture bagrema i stepska vegetacija. Vetar je od početka doprineo širenju vatre u svim pravcima, a dodatni problem je i nepristupačnost“.

Da bi se pesak smirio, Deliblatska peščara je planski pošumljavana od 1818. godine kroz čitav 19. i 20. vek. Pošumljavanje je išlo tako što su formirane pravougaone parcele (tzv. ’odeljenja’) dimezija 600 x 900 metara, oivičene širokim peščanim prosekama. Cela Deliblatska pečšara je kao list sveske iz matematike ’na kvadratiće’, makar na mapama, a nekada i u realnosti.

„U vreme SFRJ proseke su redovno održavane, organizovane su i omladinske radne akcije jer je potrebno redovno godišnje održavanje zbog bujne vegetacije. Ali u poslednjih tridesetak godina su prilično zapuštene, osim nekoliko ’magistralnih’“, kaže Cvetković.

Deliblatska peščara nalazi se danas na preliminarnoj listi za upis u UNESCO-vu listu „Rezervata biosfere.“

Nema resursa za gašenje požara

„Sledeći problem je“, nastavlja sagovornik Vremena, „nepostojanje resursa za gašenje požara. Cisterne ne mogu da pristupe lokaciji požara, a gašenje pomoću helikoptera MUP-a koji su angažovani ni izbliza nije dovoljno. Posebna teškoća je što helikopteri ne mogu da lete noću, jer zahvatanje vode iz Deliblatske bare i iz Dunava je nemoguće po mraku. Dakle, vatra se gasi ručno, spravama koje sam video prošle noći u kriznom štabu“.

Na teren su upućeni i bageri kako bi napravili proseke (prstenove) oko zahvaćenog područja. „To sam video u sredu, ali s obzirom na to da se požar višestruko proširio, očigledmo je da ta akcija nema mnogo učinka“, kaže Cvetković.

Selo Šumarak je evakuisano, veliki broj policajaca nalazi se na putevima ka selu i vikend naselju, pristup nije dozvoljen. Pored sela prolazi magistralni put za Belu Crkvu i dalje za Rumuniju koji je prohodan.

Prethodni požari

„Veći požari su se događali 1991. godine“, podseća naš sagovornik, „zatim ogroman požar avgusta 1996, delom na istoj lokaciji kao i danas, kada je izgorelo 3.600 hektara šuma. Ta lokacija je u međuvremenu pošumljavana ponovo i to su sada već šume stare 30 godina, koje su ponovo izgorele. Teško je razumeti kako je moguće da podneblje takvih prirodnih kvaliteta i pristupačnosti gori na trideset godina“.

Gorelo je i 2007. godine u drugom delu rezervata ka Beloj Crkvi. Tada je požar zaustavio Kanader koji je bio stigao iz Niša, iz centra za vanredne situacije.

„Očigledno je, svojim sam očima sam to gledao, tehnički uslovi odbrane od požara 1996. godine i današnji su isti – zastareli ili neučinkoviti. S tom razlikom što je tada na teren bila slata vojska koju sada ne vidim. Kasarna u obližnjem Kovinu je zatvorena“, kaže Cvetković.

Zašto nema Kanadera

„Pitam se da li su umesto stadiona, recimo, mogli da se kupe Kanaderi, avioni za gašenje požara? Sada imamo nacionalne stadione, a gore nam nacionalni parkovi. Priroda Stare planine stavlja se u cevi, ideja za rudnik u dolini reke Jadar i dalje je neumrla, pa pretpostavljam da će se i preko ove prirodne katastrofe preći bez mnogo osvrtanja“, kaže Cvetković.

I zaključuje: „Ova katastrofa je pokazala svu neučinkovitost protivpožarnog sistema u svim njegovim aspektima kada je u pitanju odbrana od velikih požara koji su na rizičnim lokalitetima predvidiva pretnja.“

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.