Prošlo je jedanaest dana otkako je naš pas Laza preminuo, otkako je progutao nekakav strašan otrov koji ga je usmrtio za desetak minuta uprkos brzoj veterinarskoj pomoći. Sada mi je teže nego tog ponedeljka. Tada smo krenuli, u jutarnjim časovima, u kratku rutinsku – a ispostaviće se – tragičnu šetnju. Verovali smo da smo bar u našoj ulici – bezbedni. Osećam se gore nego i u onim danima koji su usledili posle njegove smrti. Nema besa u meni, nema gneva, već jedino nepatvorene, čiste tuge. Tuga kao takva, kako bi rekao nastavnik-koreograf u legendarnom filmu Gorana Markovića „Majstori, majstori“.
Prazninu u srcu, u pogledu, u stanu, na krevetu – donekle ispunjavaju Lazini stari drugari, naše četiri mačke koje su ovih dana prisniji sa nama nego ikada pre. Ko dobro poznaje životinje, znaće da ovo nije konfabulacija. Doduše, mačor Meša Baždarević, koji je Lazu i mene ranije pratio u šetnji, sada ignoriše moje odlaske u obližnju prodavnicu. Ne ide za mnom. Sam mu valjda nisam preterano interesantan ili mu samostalno ne delujem kao adekvatna zaštita od raznih opasnosti. Laza ga je štitio od drugih pasa.
Obdukcija i toksikološka analiza
Obdukcija je, kako sam obavešten, urađena veoma brzo, valjda već sutradan. Nije dala odgovor na pitanje koji je otrov ubio Lazu. Tkiva su poslana na toksikološku analizu na beogradski VMA. Nalaz bi trebalo da bude uskoro, navodno treba oko dve nedelje.
Trenutno imam nedoumicu koju još nisam počeo da razrešavam. Pošto je novosadsko tužilaštvo naredilo obdukciju i analizu, verovatno će nalazi biti prosleđeni njemu i policiji. Ne znam kada ću ja, kao oštećeni, imati pristup rezultatima. Ne znam ni kada će javnost saznati koji otrov relativno velike pse usmrti u rekordnom roku. Neki veterinari su me zamolili da im prosledim nalaze, da znaju sa čim se suočavaju, jer ovako nešto – kažu – ranije videli nisu.
Možda nećemo odmah biti informisani, „u interesu istrage“. Ali valjda nećemo dugo ni čekati, ako ni zbog čega drugog – ono zbog toga što je sada već jasno da je u pitanju supstanca koja je opasna ne samo za životinje, nego i za ljude, osobito decu.
Šta bi bilo da je neka nesmotrena dečija lopta odlutala u očigledno monstruozno brižljivo napravljenu otrovnu smesu? Neću o tome ni sa mislim.
Muk isntitucija
U međuvremenu, internetom kruže informacije o novim slučajevima otrovanih pasa i mačaka u raznim delovima Novog Sada. Smrt je navodno takođe ekspresna. Teško je otkriti koliko su informacije pouzdane, jer ljudi nisu navikli da ovakve slučajeve prijavljuju policiji, čak i ako su u pitanju tzv. vlasnički ljubimci. Ono što se kaže, nemaju poverenje u institucije. O „lutalicama“ tek retko ko brine. Duša me boli kada pomislim koliko njih je nastradalo na pravdi boga, kušajući ukusan a smrtonosan ulični obrok.
Mnogo šta govori u prilog tome da su informacije ipak tačne. Ako ne sve, ono mnoge. Na Šodrošu, tamo gde smo Laza i ja skoro svakodnevno špacirali, danas nema niti jednog napuštenog psa, a bilo ih je dosta. To su bili Lazini drugari, uvek raspoloženi i veseli, dobroćudni, puni poverenja u ljudska bića. Gde su nestali?
Osim toga, radnik Zoohigijene je u onaj tragični ponedeljak, dok smo čekali inspektora koji će odobriti preuzimanje Lazinog tela i njegovo odvoženje u Institut za veterinarstvo – dobio zadatak da pokupi tela tri mrtva psa sa javnih površina. A čekali smo maksimalno deset minuta.
Zašto Zoohigijena, veterinarska inspekcija, policija i komunalna policija ne izlaze u javnost sa podacima koliko se mrtvih životinja dnevno „pokupi“ u Novom Sadu? Zar je to neki veliki problem? A značilo bi. Zašto ne bi dali i procenu od čega te jadne životinje gube život? Koji su delovi grada eventualno kontaminirani ukoliko se sumnja na otrove? Tako bi upozorili ljude da čuvaju i sebe, i decu, i pse! Možda ne žele da stvaraju paniku? Ali, panika se rađa upravo onda kada institucije ćute i prave se mrtve.
Čak bi i mali trud mogao da da rezultate. Informacija o broju usmrćenih životinja, edukacija građana da je ubijanje životinja krivično delo zbog kojeg se može zaglaviti na robiju… Potom, razgovor policije sa ljudima koji žive na području gde su otrovi postavljeni. Da se prikupe informacije i pošalje poruka da neko o svemu tome brine. I to bi bio korak napred. A najveći bi se desio kada bi neki trovač krivično odgovarao.
Lazin duh na Šordošu
Na svima nama je da ohrabrimo ljude da slučajeve ubijanja i zlostavljanja životinja prijavljujuju policiji, čak i ako im se čini da to baš i nema prevelikog smisla. Tu je, i relativno jednostavno za realizaciju u vreme novih medija, mogući projekat uspostavljanja sistema upozoravanja, alarm za područja na kojima se nalaze otrovi. Uz brzu reakciju veterinarske inspekcije, naravno.
Tugu mi pomalo sputava činjenica da je Lazina smrt bila povod za desetine medijskih napisa. Hvala kolegama koji su prepoznali važnost ove, do sada uglavnom skrajnute teme. Priloge doživljavam i kao pritisak na institucije da rade svoj posao, i kao poruku građanima da čuvaju životinjske prijatelje, i kao senzibilizaciju ukupne javnosti, ali i kao poruku trovačima da zlodela neće moći više da vrše u mraku i tišini, potpuno bezbrižni.
Ako Lazina smrt napravi milimetarski korak napred, ako spase živote bar nekih pasa i mačaka, onda ona nije – da budemo sa jasnom namerom patetični – bila uzaludna.
Njegovo telo smo kremirali. Čuvamo prah. Zajedno sa prijateljima prosućemo ga na njegovom omiljenom mestu za šetnju, kupanje i valjanje po smrdljivim tvarima – Šodrošu. Neka njegov duh čuva sve pse koji ovuda bezbrižno tumaraju i trčkaraju, sami ili sa svojim ljudskim drugarima. I neka čuva ovu novosadsku prirodnu oazu od svih zlih ljudi.
