Strašne su sudbine dovele konje i druge životinje u azil „Staro Brdo“ u Lapovu, jedini takav azil u regionu. Reporterka „Vremena“ je obišla ovu oazu spasenih konja, pasa, petlova i jednog bivola kojeg zovu Bubi
Blatnjav i sumoran dan nije obećavao previše. Na ranč azila za konje ukazuje samo mala tabla. Onde, iza kapije, dolazak nekih nepoznatih ljudi oglasio je čopor pasa. Najstarija među psima je Triša.
Nakon tog nastupa iz jedne brvnare izlazi Violeta Jović. Ta žena se, zajedno sa Željkom Iličićem, već deceniju bavi konjima čija je prošlost surova pa barem današnjica treba da im bude dobra.
„Sve je počelo sa Željkom i prvim konjem kojeg je spasio još 2012. godine, pre bilo kakve ideje o azilu. To je bio konj zaboravljen od svih, u užasno lošem stanju. Željko je uspeo da ga oporavi. Tada je počela njegova ljubav prema konjima“, kaže Violeta Jović.
Nakon nekoliko spasenih konja, Željko je dve godine kasnije dobio ponudu od engleske organizacije „Zaboravljene šape Srbije“, koja se bavi spašavanjem pasa.
Obratili su mu sa željom da pomognu da se pokrene azil za konje u Srbiji. U avgustu 2015. godine, zvanično je otvoren azil za konje „Staro Brdo“.
Opstanak uz pomoć donacija
Jedini azil za konje u Srbiji i regionu nalazi se u srcu Šumadije, u Lapovu, varošici kod Kragujevca. Oaza je odbačenih, izmorenih, ranije fizički i psihički zlostavljanih konja, ali i „penzionisanih“ i onih koji su voljeni, ali o kojima ljudi više nisu mogli da brinu zbog manjka sredstava.
Kroz azil je prošlo osamdesetak konja i magaraca. Ali, ima i drugih životinja. Danas, osim devet konja i dve magarice, tu je sedam svinja, šest petlova, jedan vodeni bivo, osam pasa i četrnaest mačaka.
„Konji se ne otkupljuju, azil za to nema sredstava. Uostalom, nezahvalno je odlučivati kojeg konja otkupiti. Takođe, ljudi su često skloni da iskoriste priliku, tako da bi neko namerno naudio konju samo da bi izvukao neki dinar“, priča nam Violeta.
Kaže, verovatno ima mnogo više konja kojima treba pomoći. Ali, kako tvrdi, veterinarske inspekcije izbegavaju da oduzimaju konje iako imaju pravo – jer zakonski nije regulisano kuda sa konjima ni kako ih finansirati.
„Staro Brdo“ se pak snalazi kao udruženje građana. Primaju donacije u novcu, hrani, lekovima, opremi za štale. Iz državnog budžeta ne mogu da dobiju novac – jer azili za konje još nisu regulisani propisima, kao što recimo jesu azili za pse.
Ali, kažu, lokalna samouprava im pomaže uređenjem pristupnih puteva i imaju odličnu saradnju sa veterinarskom inspekcijom.
„Od početka nam je glavna vodilja da azil jednog dana postane samoodrživ, da se finansira pomoću radionica koje organizujemo, smeštaja i projekata koje planiramo, uključujući i terapijski rad sa konjima“, priča Violeta.
Azil nudi ljudima dobre volje da udome konje. Ko uzme konja, potpisuje da će se dobro starati o njemu kao i da ljudi iz azila imaju pravo da obiđu konja u svakom trenutku.
„Staro Brdo“ sarađuje sa lokalnim udruženjem osoba sa invaliditetom. Članovima udruženja prija kontakt sa životinjama i predstavlja im vrstu terapije.
„Naši dragi prijatelji iz Udruženja ‘Zora’ iz Lapova su nam uvek rado viđeni gosti. Njima je svaki dolazak u azil i vreme koje provedu u maženju i hranjenju spašenih životinja prava terapija“, kaže Violeta.
Strašne sudbine
Ali, pitome životinje uglavnom imaju strašan put dovde. Konj koji je velikom požrtvovanošću preživeo prelom noge, kobila koju je neko izboo vilama i ostavio krvavu pored puta.
„U januaru 2020. godine veterinarska inspekcija zaplenila je devetnaest konja. To je bila naša najveća akcija. Presreli su kamion pun ilegalno transportovanih konja, bez ikakvih papira, koje su najverovatnije slali u klanicu. Većinu smo udomili, a troje njih su i danas u azilu – kobila ima tumore, jedan konj je hrom, a treći je poluslep, ima iščašen kuk i astmu“, dodaje Violeta.
Jedan od prvih konja azila bio je Gliser. Galoper, priznat i poznat, pobednik jugoslovenskog derbija. Gliser je svoje penzionerske dane proživeo u azilu dok mu jednostavno zbog starosti i burnog života nije došao kraj.
Neke od mačaka pronađene su zavezane u kesi u kontejneru, kao mladunčad. Keruša Triša nema nogu jer je, dok je još bila u leglu, tuda prošla kosilica i samo je ona preživela. Do danas se plaši zvuka kosilice ili čak mašine za šišanje – zato ima dugu dlaku i dredove.
„Ako je ona lepa sebi ovakva, onda je nama još lepša“, kaže Violeta.
Bubi, crni vodeni bivo, bio je zakržljao u krdu i na ivici života. Željko i Violeta su ga otkupili, othranili na cucli i potpuno razmazili. Željko često šeta Bubija kroz Lapovo na povocu i „buni“ se kako to da su kafići „pet friendly“, a njega ne puštaju unutra sa njegovim bivolom.
Od prošle jeseni sve je više volontera koji dolaze da pomognu, mnogi dođu iz Beograda. U toplijem delu godine, od maja do oktobra, azil otvara vrata za posetioce jednom ili dvaput mesečno – poželjno je poneti jabuke i šargarepe za životinje.
Željko i Violeta godinama nisu imali dana odmora. Ali, kažu da im je vraćeno ljubavlju konja, magaraca, mačaka, pasa, svinja, petlova i jednog bivola.
Kada je sagovornik “Vremena” došao u Srbiju, imao je 16 godina i nije imao nikog svog. U školi, u kojoj nije razumeo ni reč srpskog, mogao je samo da gleda u zidove. Danas na srpskom sanja, završava master studije i ima prijatelje na svakom koraku
Vlast i njeni čauši tvrdili su da će studentska pobuna oterati buduće studente na privatne fakultete i inostranstvo. Kad ono, Beogradski univerzitet ima veći broj prijava
Stanari F krila Studentskog grada obavešteni su da moraju da isele stvari do 16. aprila 2027. godine, nakon čega će prostor biti korišćen za potrebe međunarodne izložbe EXPO 2027 Beograd
Zašto u centru Beograda svakog dana ima sve više ograda? Da li su građani sada bezbedniji? „Vreme“ u novom broju piše o ovom bizarnom fenomenu
Podrška strankama ekstremne desnice u Evropi porasla je na više od 23 odsto, a Srbija je krajem maja bila domaćin okupljanja evropskih ultradesničara
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
