Azil u Lapovu: Oaza za konje koji su preživeli

Blatnjav i sumoran dan nije obećavao previše. Na ranč azila za konje ukazuje samo mala tabla. Onde, iza kapije, dolazak nekih nepoznatih ljudi oglasio je čopor pasa. Najstarija među psima je Triša.

Nakon tog nastupa iz jedne brvnare izlazi Violeta Jović. Ta žena se, zajedno sa Željkom Iličićem, već deceniju bavi konjima čija je prošlost surova pa barem današnjica treba da im bude dobra.

„Sve je počelo sa Željkom i prvim konjem kojeg je spasio još 2012. godine, pre bilo kakve ideje o azilu. To je bio konj zaboravljen od svih, u užasno lošem stanju. Željko je uspeo da ga oporavi. Tada je počela njegova ljubav prema konjima“, kaže Violeta Jović.

Foto: B. Bunuševac

Nakon nekoliko spasenih konja, Željko je dve godine kasnije dobio ponudu od engleske organizacije „Zaboravljene šape Srbije“, koja se bavi spašavanjem pasa.

Obratili su mu sa željom da pomognu da se pokrene azil za konje u Srbiji. U avgustu 2015. godine, zvanično je otvoren azil za konje „Staro Brdo“.

Opstanak uz pomoć donacija

Jedini azil za konje u Srbiji i regionu nalazi se u srcu Šumadije, u Lapovu, varošici kod Kragujevca. Oaza je odbačenih, izmorenih, ranije fizički i psihički zlostavljanih konja, ali i „penzionisanih“ i onih koji su voljeni, ali o kojima ljudi više nisu mogli da brinu zbog manjka sredstava.

Kroz azil je prošlo osamdesetak konja i magaraca. Ali, ima i drugih životinja. Danas, osim devet konja i dve magarice, tu je sedam svinja, šest petlova, jedan vodeni bivo, osam pasa i četrnaest mačaka.

Foto: Staro Brdo

„Konji se ne otkupljuju, azil za to nema sredstava. Uostalom, nezahvalno je odlučivati kojeg konja otkupiti. Takođe, ljudi su često skloni da iskoriste priliku, tako da bi neko namerno naudio konju samo da bi izvukao neki dinar“, priča nam Violeta.

Kaže, verovatno ima mnogo više konja kojima treba pomoći. Ali, kako tvrdi, veterinarske inspekcije izbegavaju da oduzimaju konje iako imaju pravo – jer zakonski nije regulisano kuda sa konjima ni kako ih finansirati.

„Staro Brdo“ se pak snalazi kao udruženje građana. Primaju donacije u novcu, hrani, lekovima, opremi za štale. Iz državnog budžeta ne mogu da dobiju novac – jer azili za konje još nisu regulisani propisima, kao što recimo jesu azili za pse.

Ali, kažu, lokalna samouprava im pomaže uređenjem pristupnih puteva i imaju odličnu saradnju sa veterinarskom inspekcijom.

„Od početka nam je glavna vodilja da azil jednog dana postane samoodrživ, da se finansira pomoću radionica koje organizujemo, smeštaja i projekata koje planiramo, uključujući i terapijski rad sa konjima“, priča Violeta.

Azil nudi ljudima dobre volje da udome konje. Ko uzme konja, potpisuje da će se dobro starati o njemu kao i da ljudi iz azila imaju pravo da obiđu konja u svakom trenutku.

Foto: Staro Brdo

„Staro Brdo“ sarađuje sa lokalnim udruženjem osoba sa invaliditetom. Članovima udruženja prija kontakt sa životinjama i predstavlja im vrstu terapije.

„Naši dragi prijatelji iz Udruženja ‘Zora’ iz Lapova su nam uvek rado viđeni gosti. Njima je svaki dolazak u azil i vreme koje provedu u maženju i hranjenju spašenih životinja prava terapija“, kaže Violeta.

Strašne sudbine

Ali, pitome životinje uglavnom imaju strašan put dovde. Konj koji je velikom požrtvovanošću preživeo prelom noge, kobila koju je neko izboo vilama i ostavio krvavu pored puta.

„U januaru 2020. godine veterinarska inspekcija zaplenila je devetnaest konja. To je bila naša najveća akcija. Presreli su kamion pun ilegalno transportovanih konja, bez ikakvih papira, koje su najverovatnije slali u klanicu. Većinu smo udomili, a troje njih su i danas u azilu – kobila ima tumore, jedan konj je hrom, a treći je poluslep, ima iščašen kuk i astmu“, dodaje Violeta.

Foto: Staro Brdo

Jedan od prvih konja azila bio je Gliser. Galoper, priznat i poznat, pobednik jugoslovenskog derbija. Gliser je svoje penzionerske dane proživeo u azilu dok mu jednostavno zbog starosti i burnog života nije došao kraj.

Neke od mačaka pronađene su zavezane u kesi u kontejneru, kao mladunčad. Keruša Triša nema nogu jer je, dok je još bila u leglu, tuda prošla kosilica i samo je ona preživela. Do danas se plaši zvuka kosilice ili čak mašine za šišanje – zato ima dugu dlaku i dredove.

„Ako je ona lepa sebi ovakva, onda je nama još lepša“, kaže Violeta.

Bubi, crni vodeni bivo, bio je zakržljao u krdu i na ivici života. Željko i Violeta su ga otkupili, othranili na cucli i potpuno razmazili. Željko često šeta Bubija kroz Lapovo na povocu i „buni“ se kako to da su kafići „pet friendly“, a njega ne puštaju unutra sa njegovim bivolom.

Foto: Staro Brdo

Od prošle jeseni sve je više volontera koji dolaze da pomognu, mnogi dođu iz Beograda. U toplijem delu godine, od maja do oktobra, azil otvara vrata za posetioce jednom ili dvaput mesečno – poželjno je poneti jabuke i šargarepe za životinje.

Željko i Violeta godinama nisu imali dana odmora. Ali, kažu da im je vraćeno ljubavlju konja, magaraca, mačaka, pasa, svinja, petlova i jednog bivola.