Lokalna samouprava je, uz ostalo, i neka vrsta „kolevke novije srpske demokratije“. Karakterističan datum koji na to ukazuje je godina 1996, kada je opozicija pobedila u najvećim gradovima u Srbiji, a tadašnji režim sudskim manipulacijama pokuša tu odluku da poništi. Malo ko je očekivao da će lokalni izbori biti za birače u Srbiji toliko važni i da će uslediti tako uporni protesti za priznavanje te prve značajnije izborne pobede demokratskih stranaka. Jedna od institucija koje su tada nastale, a koja nažalost nije zadržala značajno mesto na političkoj mapi Srbije, bio je Savez slobodnih gradova Srbije, mada je to bila poluga evropeizacije političkog života u Srbiji. Savez slobodnih gradova i opština Srbije, na primer, u svojoj Izjavi o namerama sastavljenoj u Nišu 28. novembra 1996. godine kaže da je pobeda opozicije u najvećim gradovima povratila nadu građana u korenite promene i pružila šansu sadašnjoj vlasti da na miran način pristane na izbornu promenu vlasti: „Srbija je 17. novembra (1996) zakoračila preko praga parlamentarizma, pokazala odlučnost da ne bude jedina partijska država u Evropi, već da postane civilizovano društvo i demokratska država. To i jeste naša osnovna namera koju ćemo svim snagama ostvariti.“ Posle pobede opozicije na lokalnim izborima 1996, Savez slobodnih gradova aktivan je u pokušaju koordinisanja lokalnih samouprava i u borbi za proširenje njihovih skromnih ingerencija.
U toku poznatih zimskih šetnji 1996, na primer, na Kongresu Saveza slobodnih gradova i opština Srbije, a na temelju Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, usvojena su načela budućeg zakona o lokalnoj samoupravi u kojima se kaže da će javne poslove obavljati pre svega one vlasti koje su najbliže građanima.
Tadašnja socijalističko-radikalska vlada, koja je funkcionisala na principu koncentracije svih odluka i sredstava na jednom mestu, gušila je na razne načine opštine u kojima su pobedile demokratske snage, sužavajući njihov ionako uzak manevarski prostor. Javna preduzeća stavljana su pod direktnu ingerenciju vlade, u nekim opštinama zavedena je privremena uprava, javna glasila, vlasništvo opština, bila su u rukama republičke vlade ili su gušena zakonskim i nezakonskim sredstvima. U nekim slučajevima pribegavalo se direktnoj otmici TV opreme, kao u slučaju Studija B, kažnjavanju, ili zastrašivanju. Drugi problem lokalna samouprava u rukama demokratskih snaga imala je s partijskim centralama „svojih demokratskih partija“. Jedan od većih problema proizilazio je iz toga što su nove uprave, domogavši se lokalne vlasti, prvo na juriš zaposedale položaje po opštinama po kriterijumima partijske lojalnosti ili nepotizma. To je poništavalo inicijativu i delovalo veoma razočaravajuće. Ipak, širok pokret za promene pokazuje svoj maksimum 2000. godine kada se aktivira mnogo više građanske energije nego što su to mogle partijske strukture usitnjenih liderskih centralizovanih političkih stranaka. U Čačku, Leskovcu, Valjevu i Kragujevcu tokom leta 1999. održavani su po obimu manji uporni protesti raznih „građanskih parlamenata“, građanskih otpora i sl. U pojedinim gradovima bilo je po 50 skupova zaredom, sa po 200-1000 građana.
Događaji su izbacivali na površinu anonimne ljude. U Leskovcu, gradu koji su tada držali socijalisti, dotad anonimni leskovački TV montažer Ivan Novković pročitao je 5. jula 1999. proglas i tako okupio oko 20.000 građana, čime je započela serija protesta. U Valjevu su 12. jula 1999. izbile demonstracije „protiv vlasti i opozicije“, čija je ikona bio boemski „revolucionar“ slikar Bogoljub Arsenijević Maki.
U Čačku je u tom zamahu 4. septembra 1999. konstituisan Građanski parlament Srbije, koji objedinjuje građanske parlamente (iz Valjeva, Kruševca, Sombora, Zemuna, Leskovca, Kraljeva, Niša i Čačka). To je bio drugi pokušaj da se van partijskih nomenklatura objedini i koordinira građanska inicijativa. Političke stranke su ponekad inspirisale te pokrete, ali su kao po po pravilu usisavale i koristile tu energiju, i neke od vođa kooptirale među političare. Na kraju krajeva, u političkoj borbi partije su nezamenljivo oruđe i one će imati važnu ulogu i kada se novim zakonom o lokalnoj samoupravi više vlasti prenese na lokalni nivo. Nevolja je u tome što i „druga deoba plena“ oktobra 2001, definisana partijskim kvotama i pirom pobednika, pokazuje izvesne karakteristične mane deobe plena iz 1996.
Kao što je građanima lakše da vide šta se u njihovoj opštini događa, tako u atmosferi nezakonitosti i neregularnosti samovolja ili gramzivost lokalnih moćnika za građane može da bude bolnija. Ono što se čini važnim jeste potreba da se paralelno sa jačanjem ingerencija lokalnih „vlada“ na lokalnom nivou poradi na izgrađivanju i osposobljavanju paralelnih kontrolnih građanskih institucija i slobodnih medija. Iskustva iz ranijeg perioda kazuju da zavera lokalne vrhuške (šef policije, predsednik opštine, privredni moćnik, partijski šef) može građane takođe da učini bespomoćnima.
Lokalna uprava je u principu prozirnija, ljudi se znaju, odluke se lakše pokazuju u svim svojim svetlima, ali ako se građanima na vreme ne daju alatke za kontrolu, ako se oni ne obuče kako da kontrolišu vlast, ako pri tom ne uživaju dovoljnu institucionalnu i sudsku zaštitu i nemaju u tome pomoć obučenih i stručnih servisa, ona takođe može voditi zloupotrebama, katkad i većim od onih na vrhu, gde je centralna vlast dalja od građana. Mediji su, na primer, ta važna alatka građana, ali treba imati u vidu da mediji po pravilu teže ka centru velikih zbivanja, da prate najslavnije i najglamuroznije, da se bave „velikim temama“, da kad deluju na manjem prostoru više ekonomski zavise od političkih ili ekonomskih moćnika, da često nisu ni opremljeni ni stručni da obave svoju lokalnu kontrolnu funkciju zbog koje su i ustanovljeni. Rečju, nikako neće biti dovoljno da se građanima samo približe centri odlučivanja, a da mogu samo nemoćno da gledaju šta se dešava ali da nemaju snage da bilo šta pokrenu.
Dva detalja se još čine važnim: prenošenje ingerencija na nivo optimalno najniži gradovima možda će ublažiti sporove, smanjiti supstancu sporenja i olakšati i drugi važan posao regionalizacije države. Puko prenošenje vlasti, međutim, biće kontraproduktivno ako se ne zadrže i neki elementi jedinstvene, standardizovane sudske inspekcijske, ombudsmanske itd. kontrole, koja bi štitila ljudska prava a obezbeđivala i unapređivala političke i civilizacijske standarde.
