Ustavno-pravne pretpostavke

Protekle dve godine prošle su u znaku parcijalnih i zato neuspešnih reformi u oblasti pravosuđa u Srbiji. To se posebno odnosi na pravosudne zakone donete krajem 2001, koji su bili plod političkih kompromisa i nagodbi. Zatim su, sredinom 2002, usledile izmene tih zakona kojima je grubo narušena ustavna samostalnost i nezavisnost sudstva. Kao i u drugim oblastima, izostalo je donošenje zakona o lustraciji, koji bi bio pouzdana osnova za utvrđivanje odgovornosti sudija i tužilaca za kršenje ustavom garantovanih ljudskih prava. Takođe, brojni zakoni iz oblasti materijalnog i procesnog prava, od čijeg kvaliteta bitno zavisi rad pravosuđa, još uvek nisu usaglašeni s pravnim standardima Evropske unije.

Reforma pravosuđa može biti uspešna samo kao sastavni deo celovitih i temeljitih društvenih promena, To, naravno, podrazumeva reformu celog ustavnog i pravnog sistema, koji bi bio stabilan oslonac demokratskih procesa i institucija, garancija vladavine prava i poštovanja ljudskih sloboda i prava. Ključna opšta pretpostavka reforme i modernizacije pravosuđa u skladu s evropskim pravnim i demokratskim standardima, nesumnjivo je donošenje novog ustava Srbije. U tom pogledu od najvećeg značaja su čvrste ustavne garancije i celovite definicije principa i sistema podele vlasti, vladavine prava, samostalnog i nezavisnog sudstva i, naravno, ljudskih sloboda i prava u skladu s najvišim međunarodnim standardima.

Izrada strateškog projekta reforme pravosuđa vremenski će se podudariti s radom na pripremi novog ustava Srbije, što je dobro. Takođe, novim ustavom i zakonima Srbije će, usled veoma suženog fonda funkcija buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore, biti u celini uređena oblast organizacije pravosuđa, materijalnog i procesnog prava, kao i zaštita ljudskih sloboda i prava.

Jedan od bitnih ciljeva ovoga projekta je da definiše ustavni okvir reforme pravosuđa, posebno u delu koji se odnosi na mesto pravosuđa (sudova i tužilaštava), kao i ustavnog sudstva, u sistemu podele vlasti, ustavnosti i zakonitosti i zaštite ljudskih sloboda i prava. Ambicija ovoga projekta je da ide u susret ustavnim promenama tako što će ponuditi konkretna ustavna rešenja, odnosno formulacije o sudovima i tužilaštvima, o Ustavnom sudu, o ustavnosti i zakonitosti. U tom pogledu posebna pažnja će biti posvećena celovitom definisanju predloga ustavnih principa i konkretnih ustavnih rešenja i garancija samostalnosti i nezavisnosti sudova i samostalnosti tužilaštava. Naime, buduća ustavna rešenja treba da potpunije i konkretnije definišu ne samo stabilnost, odnosno stalnost sudijske i tužilačke funkcije, već i uslove i postupak za prestanak pravosudne funkcije, odnosno razrešenje sudije i tužioca. Za samostalnost i nezavisnost sudova i sudija od posebne važnosti je da novim ustavom bude utvrđen takav način izbora sudija (i tužilaca) koji će biti maksimalno zaštićen od dosadašnjeg presudnog uticaja političko-partijskih i izvršno-upravnih organa vlasti. Umesto dosad preovlađujućeg uticaja i značaja kriterijuma političko-partijske podobnosti i lojalnosti, novi ustav trebalo bi da promoviše i garantuje apsolutni primat i primenu kriterijuma stručne sposobnosti i moralne dostojnosti. U tom pogledu od najvećeg značaja bilo bi ustavno rešenje kojim će biti ustanovljen Visoki savet pravosuđa, čiju većinu bi činili najuglednije sudije i tužioci, a ostali deo predstavnici pravne nauke, parlamenta, Ministarstva pravde, advokature i sl. Visoki savet pravosuđa, bio bi jedini predlagač (Skupštini) kandidata za izbor sudija, predsednika sudova i tužilaca, kao i za njihovo razrešenje i prestanak funkcije.

Novim ustavom trebalo bi konkretno utvrditi i vrste sudova (i tužilaštava) i osnovne kriterijume za utvrđivanje njihove nadležnosti, kao i uslove za formiranje posebnih sudova i tužilaštava (npr., antiterorističkih).

Jedna od bitnih pretpostavki samostalnosti i nezavisnosti sudova i sudija i samostalnosti tužilaštava jeste i ustavna garancija njihovog stabilnog i zadovoljavajućeg materijalnog položaja. To se može obezbediti tako što bi ustavom bili definisani stabilni i izdašni izvori finansiranja pravosuđa (sudske takse, porezi), koji ne bi zavisili od dobre volje izvršne i upravne vlasti. Takođe, da sredstva za finansiranje potreba pravosuđa (plate, investicije, tehnička oprema i sl.) budu iskazana u posebnom delu državnog budžeta (pravosudni budžet), čiji predlagač bi bio Visoki savet pravosuđa. Novim ustavom trebalo bi uvesti i sudsku policiju koja bi osiguravala bezbednost pravosudnih institucija, nesmetan tok sudskih postupaka, privođenje optuženih, a po potrebi i ličnu sigurnost sudija i tužilaca.

Projektom reforme pravosuđa biće potpunije definisane i nove pravosudne profesije, što će zahtevati i njihovo adekvatno ustavno uređivanje (javni beležnici, magistrati, sudska policija, stečajni upravnici, ombudsman, sudski izvršitelji).

Takođe je nužno precizno ustavno razgraničenje nadležnosti pravosudnih organa i ministarstva pravde kao upravnog organa i organa pravosudne uprave. Uloga ovoga ministarstva svela bi se u granice pravosudne uprave, koja se ni na koji način ne bi mogla mešati u rad pravosuđa i u rad sudske uprave. Ono bi se, pre svega, bavilo obezbeđivanjem materijalno-tehničkih i organizacionih uslova za rad pravosuđa, praćenjem i analizom ažurnosti i zakonitosti pravosudnih organa.

Projekat reforme pravosuđa sadržavaće i osnovne principe ustavnosti i zakonitosti, nadležnosti i izbor Ustavnog suda Srbije, što će takođe predstavljati konkretan doprinos predstojećoj ustavnoj reformi. U tom pogledu poseban značaj imaće predlozi za proširenje nadležnosti Ustavnog suda na ustavnu žalbu i utvrđivanje odgovornosti predsednika republike za kršenje Ustava.

Kvalitetan ustavno-pravni okvir i čvrste ustavne i zakonske garancije samostalnog i nezavisnog sudstva bitan su, ali ne i dovoljan preduslov uspešne reforme, efikasnog i zakonitog funkcionisanja pravosuđa. Nužna je celovita reforma političkog sistema i njegovih ključnih institucija, pre svega, reafirmacija parlamentarizma i odgovorne vlade, nezavisnih medija i demokratskog javnog mnjenja. Takođe, temeljita kadrovska obnova i sanacija pravosuđa, reforma pravnih studija, stručne obuke i pripreme za sudski i tužilački poziv, institucionalizovan sistem stalne stručne edukacije sudija i tužilaca i nosilaca drugih pravosudnih profesija, kodifikacija i primena pravila profesionalne etike sudija i tužilaca. Najzad, sve ove i druge reforme treba da doprinesu podizanju poverenja građana u pravosuđe, ali i podizanju njihove pravne svesti, kao i kvaliteta odnosa i odgovornosti pravosudnih organa prema građanima i njihovim pravima.