Najbolji studenti Beogradskog univerziteta (BU) nagrađeni su lepom pažnjom – prvo ih je primio ministar prosvete Žarko Obradović, a potom ih je nedavno Božidar Đelić, ministar za nauku i tehnološki razvoj, pozvao da razgovaraju o problemima koji ih muče. Od trideset jednog studenta BU-a koji su na svojim fakultetima završili studije u predviđenom roku, sa najvišim ocenama, petoro nije došlo na prijem. Naime, oni su nastavili školovanje ili našli posao u inostranstvu. Što se tiče ostalih, istakli su da je najveći problem u Srbiji naći radno mesto ako nemaš „tatu na položaju i partijsku knjižicu u džepu“. Sve zvuči veoma poznato.
„Osnovni resurs u nalaženju posla su neformalna, lična poznanstva ili partijske veze i to nije ništa novo. Ali ne volim ni taj defetizam poštenih – pošten sam pa neću da se trudim jer ionako nema koristi od toga“, kaže Katarina Đokić, jedna od studenata generacije za prethodnu školsku godinu (2008/09). Ona je završila Fakultet političkih nauka (FPN), smer Novinarstvo, sa prosekom 9,82 i sada je na master studijama iz Političkih nauka na čuvenom Univerzitetu u Frajburgu. Stipendista je DAAD-a. Planira da upiše doktorske studije i da se bavi naukom.
FRAJBURG I BEOGRAD: Katarina smatra da je dobro i korisno studirati u više zemalja jer se tako stiče iskustvo i bogati pogled na život. Izabrala je Nemačku zbog tamošnjeg akademskog sistema.
Glavnu razliku između studija u Srbiji i Nemačkoj ona vidi u insistiranju na diskusiji i kritičkom mišljenju. „Za mene je skoro celo školovanje u Srbiji bilo skupljanje informacija.“ Kako priznaje, bila je iznenađena sopstvenim strahom da iskaže svoje mišljenje bez pozivanja na autoritet za razliku od njenih nemačkih kolega koji tvrde da su i na časovima veronauke sve radili kroz razgovor i kritičko preispitivanje.
S druge strane, zadovoljna je što je završila osnovne studije na FPN-u. Studentkinja generacije Fakulteta političkih nauka ističe da je ovdašnji program bio vrlo sadržajan i dobro osmišljen. Govoreći o širokom opsegu tema i predmeta kao velikoj prednosti, bilo da se budući diplomci bave novinarstvom ili akademskim radom, primećuje da se kada pogleda u sadašnji, novi program studija na FPN-u, to promenilo. Usled sve veće specijalizacije, gubi se znatno na širini, što je, po njoj, velika greška.
Kada je u pitanju odnos profesora prema studentima, i u Nemačkoj su profesori zauzeti i nema preteranog posvećivanja, ali su vrlo korektni. Kod nas, u Srbiji, to je više po ličnom ukusu – ako profesor hoće da pomogne, on će pomoći, ako ne, ništa ga ne primorava na to, sve je prepušteno njegovoj volji. U Nemačkoj, međutim, jako paze da poštuju profesionalni kodeks ponašanja.
Katarina Đokić smatra da se stvari u Srbiji menjaju, istina sporo, ali su mogućnosti za studente veće.
Kada je u pitanju promena baš za studente sa njenog fakulteta, ona i nema preteranih očekivanja. „Ja ne mogu da očekujem ako sam završila FPN da budem mnogo tražena. Drugo su fakulteti prirodnih nauka, nas je previše, profesori ne mogu da nas zapamte. Iluzorno je očekivati superkonkurs – idealan posao.“
To što je student generacije smatra samo kao dobru podlogu, kada je u pitanju dobijeno znanje, koju treba da iskoristi. Sugestija državnim institucijama je da obraćaju pažnju na dobre studente, a to „što je neko baš te godine imao statistički gledano najbolji prosek, ne znači da je baš on jedini koji postoji, vredan vremena i truda države“.
Konačno, ona ne idealizuje ni život tamo ni život ovde. I u Nemačkoj je slušala priče o nepotizmu i o stranačkim vezama. Svesna je da ostanak u inostranstvu zahteva mnogo odricanja i menjanja, a da osećaj nepripadanja ostaje prisutan, kao i da domaći često daju do znanja da „nisi njihov“. Ali, kada je reč o povratku u Srbiju, ne bi se vratila po svaku cenu što, kako naglašava, nije stvar lojalnosti ili nelojalnosti državi, već stvar lične egzistencije.
POVRATAK NA STARO: Za razliku od nje, studentkinja generacije Saobraćajnog fakulteta Biljana Raković nije otišla na postdiplomske studije u inostranstvo. Osim što joj ne bi bilo lako da se odvoji od porodice i prijatelja, ona je imala još jednu strepnju. „Imala sam prilike da odem da završim postdiplomske studije u Americi, ali ja bih svejedno htela da se vratim. A onda bi mi bilo još teže da nađem posao nego sada.“ Biljana je završila Smer za drumski i gradski saobraćaj sa prosekom ocena 9,90. Pre dve godine osvojila je peto mesto u Evropi na takmičenju koji je organizovao Evropski savet za bezbednost saobraćaja. Zadatak je bio naći rešenje za neku crnu tačku u državi, a potom u saradnji sa lokalnom zajednicom to sprovesti u delo. Ona je to uradila u opštini Ub, a peto mesto na kontinentu ne pomaže joj kao preporuka da nađe stalni posao.
Još komplikovanije se ispostavio upis na doktorske studije. Naime, Biljana već godinu dana čeka da se upiše, ali joj ne uspeva. Kako nam objašnjava, nema dovoljno kvalifikovanih profesora koji bi mogli da budu mentori. A oni koji imaju kvalifikacije, nemaju vremena.
Trenutno radi na šestomesečnom projektu na Fakultetu kao stručni saradnik. No, nije došla do tog posla preko konkursa, nego ju je srećom preporučila asistentkinja koja je znala da je Biljana dobar student.
Na pitanje koliko joj imponuje priznanje za naboljeg studenta i vidi li to kao dokaz da država i nadležno ministarstvo vode računa o najboljim studentima, ona smatra da je to više poruka da su „primećeni“, ali bez prednosti koje bi odatle proistekle.
„Hoće da nam poruče da znaju da smo mi tu, da postojimo, ali ne vidim konkretne poteze.“ Biljana je mišljenja da se poslednjih godina povećavaju šanse ako neko želi da ode u inostranstvo, da prisustvuje seminarima, ali se smanjuju kada je u pitanju nalaženje odgovarajućeg posla.
Pre nego što su otišli na razgovor sa ministrom Đelićem, od studenata je traženo da napišu tekst o svojim očekivanjima od Ministarstva nauke. Naše sagovornice se nadaju da to neće ostati mrtvo slovo na papiru i da će neko pročitati i razmotriti predloge najboljih studenata Beogradskog univerziteta.
OBEĆANJA…: U razgovoru sa studentima bilo je reči o njihovim problemima i sugestijama. Osim teškoća u nalaženju posla ili makar (regularnog) konkursa za posao, govorilo se o finansijskim problemima, teškoćama da se nađe mentor i drugim preprekama za upis na doktorske studije. Naime, u Srbiji ne postoji mogućnost stipendiranja doktoranata. Koliko god da su dobri, studenti moraju da plaćaju školarinu za doktorske studije.
Ministar Đelić je u razgovoru podsetio da je u raspisanom pozivu za naučne i tehnološke projekte prijavljeno 2000 mladih istraživača, dodavši da će Ministarstvo za nauku obezbediti dovoljno novca za projekte u periodu od 2011. do 2015. godine. Takođe, naglasio je da će se nastaviti projekat izgradnje hiljadu nekomercijalnih stanova, a i da se razmatra opcija da u kompleksu na Voždovcu određen broj stanova ode najtalentovanijima. Ponovio je ono čemu se nadaju svi prisutni, da je za budućnost Srbije važno uspostaviti meritokratiju – najbolja mesta dati onima koji imaju najbolje rezultate.
U razgovoru sa novinarima, student generacije Fizičkog fakulteta Nenad Lazarević kazao je da je od njih dvanaest u klasi desetoro otišlo iz Srbije, a velika je verovatnoća da će ih slediti i dvoje koji su još ovde.
U jednom trenutku tokom razgovora sa najboljim studentima generacije 2008/09. ministar Božidar Đelić je kazao u šali da će od sada on biti njihova veza za dobijanje radnog mesta. Šala koja obećava.
