Kada govorimo o tome kako pisati istoriju Balkana, moramo imati u vidu situaciju koja je specifična za čitav Balkan, osim delimično Grčke, a to je da se radi o društvima koja sad pokušavaju da traže neki novi identitet nasuprot onom prethodnom, socijalističkom odnosno komunističkom. U svakom traganju za nacionalnim identitetom istorija igra veoma važnu ulogu u pronalaženju novih stereotipa, svetinja, datuma, odnosno u pokušaju aktiviranja starih. Tako imamo situaciju povratka u prošlost u traženju osnove novog identiteta. Na najvećem delu Balkana traje potraga za onim što je u Francuskoj 14. jul centralna tačka i jezgro koje povezuje sve Francuze, što svakog Francuza identifikuje sa zajednicom. Balkanska društva ponovo traže ta mesta jer su ga izgubila, odnosno pokušavaju da komunističku prošlost zamene novim datumima i mestima sećanja. Mi ovde svedoci smo da Srbija i Jugoslavija traže nove datume svojih nacionalnih praznika kao uporišne tačke na osnovu kojih ćemo vratiti svoj izgubljeni identitet. Sad je veliko pitanje da li će istoričari uz pomoć sociologa zaista pronaći ta mesta, da li će ti datumi postati opšteprihvaćeni i imati simboliku koju imaju u narodima, nacijama i državama koje nisu imale prekide. Drugo važno pitanje, takođe karakteristično za najveći deo Balkana, posledica je prelaženja iz jednog u drugi ideološki sistem; sprega ideologije i istoriografije dovela je do potpuno kontrastnih viđenja naših prošlosti. Nekadašnje crne rupe se popunjavaju, u njih se unose novi sadržaji, a uvode neke nove crne rupe. Ponovo pokušavamo da izbrišemo ono što nam se ne dopada. Tako je Jugoslavija „greška“, Tito nikad nije postojao i nikad ga nismo voleli, i tako dalje, bez obzira na to šta je istina a šta ne. Treća stvar je pitanje stereotipa o kom će možda neko drugi bolje govoriti, ali je veoma važno zato što svi istoričari, budući da žive u okvirima određenih ideologija i određenih društava, ne mogu da budu imuni na stereotipe koji su konstantni u određenim društvima, bez obzira na kvalitet njihovog sadržaja. Nastanak stereotipa, da ne ponavljam opšte stvari, zavisi od politike i konfliktne situacije; imamo slučaj da u većini naroda južnog dela Balkana važi stereotip o Albancima kao najnižim na lestvici omiljenosti, njima su pripisane sve negativne karakteristike. Kolega Jakšić je podsetio na istraživanje Dragana Popadića iz 1997, u kom su Albanci zauzeli prvo mesto neomiljenosti, potom Hrvati. Najbolje su, osim Srba, prošli Mađari, jer s njima u to vreme nije bilo konflikata. Politički konflikti i stereotipi neminovno se guraju u istoriografiju, utiču na izbor tema istraživanja i publikacija, čak i njihov tiraž na račun drugih tema. Zato je pravo pitanje šta istoričari mogu da urade da racionalizuju svoje istraživanje, da u njega unesu što više elemenata znanja.
