Rođen u Somboru, diplomirao i magistrirao obou na Akademiji umetnosti a biologiju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, predavao obou na fakultetu, nastupao kao solista sa raznim orkestrima u zemlji i van nje, kolibretista dve opere Isidore Žebeljan, pisac pet romana – U starini ime mu beše Hemus, Crni kos a po polju božuri, Rastanak u četiri prizora, Raskovnik, Muve na uzglavlju, dve zbirke pripovedaka Nedopisane biografije ili Pismo iz Amsterdama, i O smrti i povratku, i jedne istorijske fantazmagorije Potamneli anđeli balkanskih ratova, Borislav Čičovački je 1991. godine otišao za Amsterdam.
Od prošlog meseca u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu igra se predstava Ostavite poruku koju je napisala i režirala Vida Ognjenović po delu njegovog romana U starini ime beše mu Hemus.
VREME: Povodom premijere u SNP–u, rekli ste da ste se temom izbeglištva bavili u nekoliko romana, ali da je niste ispisali. Šta vam je zanimljivo u toj temi?
BORISLAV ČIČOVAČKI: Raseljavanje ljudi, promena spoljašnjeg životnog okruženja i njegova višeslojna refleksija na čovekov duševni i emotivni život, neiscrpna je tema prevashodno zbog ogromnog broja mogućih varijanti psiholoških reakcija u izmenjenim uslovima, koji su uvek nepoznati i nepredvidljivi. U takvim situacijama dimenzija neočekivanog i razotkrivajućeg je velika, kroz njih se prelama celokupan čovekov život – i njegov i njegovih predaka – a utire se iracionalan put za potomke, pun nerazjašnjenosti i nesporazuma. Jer prva generacija emigranata zauvek prestane da bude relevantna za zemlju iz koje je otišla, a nikad ne postane ravnopravan faktor u zemlji gde se nastanila. To su seobe koje se ostvaruju uz prisustvo jezičke barijere. Takvo dvojstvo nepripadanja podloga je za ispoljavanje veoma različitih, ali uvek intenzivnih psihološko-emotivnih reakcija, koje utiču na sve međuljudske odnose. Upravo se na taj način prikazuje i objašnjava suština Selimovićeve misli da „čovek nije drvo“. Čovekova fizička pokretljivost prevazilazi njegovu sposobnost psihološko-emotivnog prilagođavanja. U tom aspektu, čovek je trom i previše vezan za (svoju) prošlost, kao za jedinu njemu opipljivu i vidljivu osobenost ličnog identiteta.
Da li u vašim knjigama ima vas, vašeg iskustva odlaska iz zemlje?
Razjašnjenje odnosa između mog života i moje književnosti dao mi je veličanstveni pisac Imre Kertes (kod nas, nažalost, veoma oskudno objavljivan): „Svoj život smatram sirovom građom za svoje romane.“ Kertes je time zapravo rekao da samo ono što je proživljeno i doživljeno (lično ili putem empatije) može da proizvede emotivnu buru u umetniku, piscu, neophodnu da postane unutrašnje nadahnuće i potreba da se ispriča, tj. pretvori u emotivnu poruku kroz umetničko delo. Taj stav blizak je Kišovom razmatranju o dokumentu, kao materijalnom odrazu ili prethodnici emotivnih zbivanja, jer – opet prema Kertesu – „u romanu nisu važne činjenice, nego ono što se pridodaje činjenicama“. Stoga je moje lično iskustvo života u emigraciji, kao jedan od najsnažnijih doživljaja, direktna osnova za razmišljanje i pokušaje odgonetanja tajne čovekove pripadnosti ovom svetu.
Kome su potrebnije teme iz izbeglištva: onima koji nisu otišli ili onima koji jesu?
Tema emigracije i izbeglištva, kao prizma kroz koju se prelamaju nedokučiva stanja ljudske svesti i emocija, isprovocirana promenom mesta života, a time i narastajućim strahom i nesigurnošću, jedna je od večnih tema, potrebna svakome ko želi i sme da se upusti u istraživanje nepojamnih a naslutljivih predela ljudske duše. Zanimljivo je biti svestan da reakcije na takve promene postoje i kod drugih živih bića. Veoma je rečita opservacija do koje je, u svojim istraživanjima pesme ptica, došao veliki francuski kompozitor Olivije Mesijan: ptice iz egzotičnih krajeva, koje ne žive na istom kontinentu i nikada u prirodi ne dolaze u međusobni kontakt, stavljene zajedno u isti kavez pevaju sasvim drugačije nego kad su same ili kad su u svom prirodnom okruženju.
Kako vaše romane komentarišu čitaoci sa izbegličkim iskustvom?
Nijedna tematika koja tretira stalnu pojavu u ljudskim životima ne iscrpljuje sama sebe, nego se prostire na čovekovu ukupnost. Tako, u zavisnosti od interesovanja, čitaoci različito pristupaju mojim knjigama: čitaoci sa emigrantskim iskustvom porede svoje iskustvo sa onim opisanim u knjizi, dok ostali traže i pronalaze neke druge stepene usklađenosti sa sopstvenim životom. Možda nadahnuto čitanje i nije ništa drugo do potraga za duhovnim i emotivnim istomišljenicima, potraga za utehom u sferama opšte ljudskog, a opet posebnog i jedinstvenog doživljaja. I pisac i čitalac knjigama traže svoju specifičnu jedinstvenost, kojom je obdaren svaki čovek.
