„Kada se umorite od Londona, onda ste umorni od života“, davno je napisao čuveni književnik Semjuel Džonson u pismu svom prijatelju iz Škotske. Obrazloženje u nastavku rečenice je glasilo: „London pruža sve što život može da priušti.“ Danas, dva i po veka kasnije, tvrdim da svako ko duže živi u Londonu može da stane iza Džonsonovih reči, posebno zato što se grad u međuvremenu izuzetno razvio. Sada je to jedan od svetskih centara u svim bitnim aspektima, od finansijskog do kulturnog. Studiranje u takvoj metropoli svakako otvara perspektivu, ali istovremeno postoje i dve prepreke da se mnoge mogućnosti istraže, bar tokom studija. Vreme i novac. Što se ovog drugog tiče, poznato je da je London jedan od najskupljih svetskih gradova i svaki trošak izvan onih redovnih, životnih, predstavlja udar na budžet.
Što se tiče vremena, moje master studije bile su veoma zahtevne i ta godina značila je svakodnevnu borbu. Ono što je potrebno da se pređe i nauči za devet meseci (ne računajući ispitni rok i dva meseca rada na disertaciji) moglo bi da se uklopi u jedan dobar dvogodišnji program, ako bi se radilo tempom sa osnovnih studija. Iz nedelje u nedelju neophodno je pročitati veći broj naučnih članaka, kao i po nekoliko knjiga sedmično, a paralelno s tim pisati eseje i predlog za disertaciju. Studenti koji se ne pripreme za vežbe teško da će moći da se uključe u diskusiju, a samim tim gube dragoceno vreme jer će istu oblast morati da ponovo pripremaju pred ispite, pod još većim pritiskom. Takođe, rad na stranom jeziku zahteva dodatnu energiju i oduzima više vremena nego kada bi se radilo na maternjem. Sve to doprinosi da raspored bude „zgusnut“ i otuda nije lako balansirati fakultetske obaveze sa željom da se iskoristi bar deo onoga što London pruža – počev od nebrojenih manifestacija, kulturnih i umetničkih događaja, preko obilazaka avangardnih mesta i vrlo zanimljivih delova grada. Ni trenutno na doktorskim studijama, koje sam upisao nakon mastera, situacija sa vremenom nije bolja.
Istakao bih nekoliko suštinskih razlika u odnosu na studije u Srbiji. Prva se tiče literature iz koje se uči. Za četiri godine osnovnih studija u Srbiji ni na jednom predmetu, od oko 30 koliko sam polagao, nismo dobili zadatak da pročitamo ni jedan jedini članak iz nekog akademskog žurnala. I ne čudi što skoro niko od nas, mene i mojih kolega, nije imao iskustvo u korišćenju i pretrazi baza naučnih žurnala čak i nakon što smo diplomirali. Na zapadnim univerzitetima, pa tako i na LSE-u (Londonska škola za ekonomiju i političke nauke), nezamislivo je da se radi bez analize takvih članaka u kojima zapravo počinju glavne debate i iznose se rezultati istraživanja koji dovode do pomaka u nauci. Takođe, mnoge od bitnih knjiga iz oblasti koju studiram nisu prevedene sa engleskog i ne mogu se pronaći u Srbiji. To je ogroman nedostatak i ozbiljna prepreka stručnom usavršavanju, jer ukoliko relevantna literatura nije dostupna ne postoje ni osnovne pretpostavke za ozbiljan akademski rad.
Druga velika razlika odnosi se na sistem rada. Ovde je praktično nemoguće raditi kampanjski. Morate tokom godine redovno da dolazite na vežbe, imate obavezu da se unapred spremate za diskusiju, pišete eseje koji zahtevaju prethodnu pripremu. Uz to, glavna prepreka kampanjskom radu jeste način na koji su organizovani ispiti – postoji samo jedan ispitni rok, u junu. Ako student ne položi neki predmet, automatski je pao godinu. S obzirom na to da je nemoguće spremati pet do šest ispita mesec i po dana pred rok, to znači da su studenti od samog početka primorani da rade redovno kako bi se praktično već od prvog dana pripremali za ispite.
Treće, ne postoji način da vas profesor na ispitu privileguje, ošteti ili eventualno pokloni ocenu ako bi primio mito. Svi ispiti se rade pismeno, a studenti ne ostavljaju svoje lične podatke, već šifru koju profesori ne znaju. Dvoje profesora ocenjuje ispite i u slučaju znatne razlike u bodovima koje daju, dolazi treći ocenjivač „spolja“ koji potom daje svoje mišljenje. Konačno, formira se komisija koja donosi odluku o oceni. Time je u potpunosti garantovana nepristranost ocenjivanja i postoji pisani trag na osnovu kojeg student može da se žali ako smatra da je oštećen.
Četvrta razlika odnosi se na administrativnu organizovanost fakulteta i zaista je mnogo primera koji pokazuju koliko je LSE organizovan. Putem imejla redovno dobijamo sve bitne informacije, bilo da su u pitanju proceduralne stvari ili sami kursevi. Svi rokovi su unapred precizirani i ne postoje nejasne situacije u kojima su kriterijumi „magloviti“, što baš i nije slučaj u Srbiji.
Fakultet nudi raznovrsnu pomoć studentima kroz različite nenastavne programe. Tako Centar za karijeru povezuje potencijalne poslodavce i studente, informiše studente o mogućnostima zaposlenja u zemlji i inostranstvu, pomaže im da se pripreme za intervjue za posao itd. Ko želi da usavrši veštine rada na računaru, može da pohađa kurseve o različitim programima (od Worda do komplikovanijih programa sa bazama podataka), a u periodu pred ispite održavaju se posebni treninzi koji bi trebalo da vam pomognu oko strategije pripreme ispita. Takođe, centar za strane jezike nudi kurseve usavršavanja engleskog i učenja stranih jezika.
LSE je poznat po internacionalizmu i politici raznovrsnosti, koja stavlja akcenat na prijem studenata iz različitih krajeva sveta. Kuriozitet je da su jedne godine na fakultetu bili upisani studenti iz većeg broja zemalja nego što Ujedinjene nacije imaju članica. U tom smislu, na master studijama sam stekao prijatelje od Južne Koreje do Argentine sa kojima sam i danas u redovnom kontaktu. Jedan deo njih je radio pre master studija u svojim zemljama i oni su zaposleni uglavnom u ministarstvima, pravosudnim institucijama, međunarodnim organizacijama ili velikim privatnim kompanijama.
Svim studentima koji razmišljaju ili se dvoume da odu na master ili doktorske studije u inostranstvu, moja preporuka je da ne odustaju olako od te ideje. Odlaskom na strani univerzitet dobiće kvalitetnu nastavu i obrazovanje, upoznaće drugačiji način života i steći prijatelje iz raznih zemalja. S druge strane, moraju biti svesni da živeti u inostranstvu nije isto što i turistički otići van granica zemlje, kada tih nekoliko dana možete bezbrižno razgledati grad, bez pritiska svakodnevnih obaveza. Studiranje, naime, nameće potrebu za jakom disciplinom i zahteva veliku ličnu samostalnost. Nema porodice oko vas u svakodnevnom životu i sami morate da nosite kompletan teret života i studija.
