U kafeu Towser, na samom početku Skadarlije, svakog meseca se okupljaju Čivning stipendisti koji su svoje postdiplomske studije završili na jednom od univerziteta u Velikoj Britaniji. Prilikom našeg poslednjeg susreta, u krajnje neformalnoj atmosferi, zatičem nekoliko svojih kolega kako živo debatuju. S obzirom na to da je tema bila ekonomski razvoj, kojim sam se intenzivno bavio na postdiplomskim studijama na univerzitetu Kembridž, priključujem se razgovoru. Dok smo naglas razmenjivali ideje, u sebi sam razmišljao: „Da li u Srbiji postoji mesto koje me podseća na Veliku Britaniju?“ U tom trenutku, okružen mladim ljudima punim znanja i optimizma, shvatio sam da je duh Kembridža prisutan u centru Beograda i pored toga što smo miljama daleko. Međutim, krenimo redom.
Po preporuci svog mentora, nakon završenih studija na Fakultetu političkih nauka, otišao sam u Beogradsku otvorenu školu na prezentaciju stipendija za postdiplomske studije u Velikoj Britaniji koje obezbeđuju Britanska vlada, Fond za otvoreno društvo i Fond univerziteta Kembridž. Nakon prvog susreta sa Jelenom Babić, koordinatorkom programa, zahvaljujući čijem radu su na desetine studenata imali priliku da studiraju na nekom od prestižnih britanskih univerziteta, odlučujem da se prijavim. Posle nekoliko meseci intenzivnih priprema, koje su obuhvatale prikupljanje dokumentacije, pisanje aplikacija, polaganje ispita iz engleskog jezika, intervjue i završavanje MA studija u Srbiji, u junu 2009. godine dobijam ponudu za dva Master of Philosophy programa na univerzitetu Kembridž – Međunarodne odnose i Studije upravljanja procesom razvoja, od kojih se opredeljujem za studije razvoja.
Nakon jednomesečnog pripremnog seminara u Istanbulu, koji je sastavni deo stipendije, u oktobru 2009. godine, kao student „801. generacije“ univerziteta Kembridž, počinjem svoje postdiplomske studije. Prosečan studentski dan je izgledao kao i u Beogradu, ali sa nekoliko detalja koji studiranje u Kembridžu zaista čine jedinstvenim.
Pre svega, tu je rano ustajanje i vožnja biciklom do reke Kem, gde sam, često pre zore, sa kolegama iz koledža Hjuz Hol iznosio osmerac i spremao se za treninge. Na pitanje kako smo uspevali da se motivišemo i da pored brojnih obaveza ujutru budemo tamo, imam samo jedan odgovor: trenutak kada sunce izlazi nad Kemom, dok veslamo, zaista je vredan svakog napora i predstavlja pravo „Kembridž iskustvo“.
Kada se trening završi, počinju predavanja koja često traju do kasno po podne. Naravno, ne prisustvuje se samo predavanjima na svom departmanu, već je jedna od najvećih prednosti univerziteta kao što je Kembridž, mogućnost da odgovore na specifična pitanja dobijemo na predavanjima drugih departmana. Tako sam, na primer, na geografiji učio o populacionim problemima vezanim za razvoj, na ekonomiji o stranim direktnim investicijama, a na pravima o intelektualnoj svojini i njenom uticaju na najsiromašnije zemlje. O kvalitetu predavača teško je govoriti u ovako kratkom formatu, tako da ću navesti samo dva ilustrativna primera. Profesor razvojne ekonomije Ha-Džun Čeng držao je predavanja koja su kroz snažnu kritiku liberalne i neo-liberalne paradigme u potpunosti menjala ortodoksno shvatanje istorije ekonomije i sve to u zemlji koja počiva na principima slobodne trgovine. Dovoljno je samo pomenuti njegovu tezu koja na jasan način dokazuje da danas nijedan od predsednika koji se zbog svojih zasluga nalaze na novčanicama američkih dolara, ne bi mogao da sklopi dogovor sa Svetskom bankom, Međunarodnim monetarnim fondom ili Svetskom trgovinskom organizacijom, jer ne bi bio dovoljno „progresivan“. Ta otvorenost uma, koja se uzima kao polazna tačka, jeste ono što studente podstiče da argumentovano brane i poboljšavaju trenutni sistem ili da još odlučnije krenu u njegovo radikalno menjanje. Zato je Kembridž inkubator promena već više od osam vekova. Navešću još jedan primer. Profesor prava i razvoja Beri Rajder je predavanje na kome nam je predstavio konkretan slučaj pranja novca i njegov uticaj na razvoj zemlje, a u kome je lično učestvovao kao advokat oštećenih, završio rečima: „Tim koji je vodio postupak brojao je šest ljudi. Na kraju se sveo na nas dvoje. Ostali su ubijeni.“ Takav stepen odgovornosti i shvatanje da se ono o čemu se u teoriji predaje, mora se sprovoditi i u praksi, na mene su ostavili neizbrisiv trag.
Popodne je rezervisano za druženje sa knjigama u jednoj od biblioteka u Kembridžu, koje su stare i po nekoliko vekova. Intenzitet studija tada zaista dolazi do izražaja, jer je fraza da se „čita jedna knjiga dnevno“ zapravo realnost. Nakon radnog dana, druženje sa kolegama i vannastavne aktivnosti se podrazumevaju, jer je prosto nemoguće da već do kraja prve nedelje ne budete član jednog od stotinu društava koja postoje na Kembridžu. Tako sam jednog dana išao na probe hora, pa na formalne večere departmana, koledža, a često su i kompanije organizovale okupljanja na kojima su predstavljale svoje nove programe. I tako godinu dana.
Veliko finale, u vidu ceremonije diplomiranja, odigralo se u julu 2010. godine. Imao sam sreće da moja majka tog dana bude sa mnom i da zajedno prisustvujemo ovom svečanom trenutku. U tradicionalnoj odori, uz pozdrav rektora na latinskom, tada mi je naglas rečeno ono što sam ja, ali i sve moje kolege, već od prvog dana studija intimno osećao, a to je da nas znanje koje smo stekli na trenutno najbolje rangiranom univerzitetu na svetu obavezuje, i da sada nemamo nikakav izgovor da nešto zaista i ne promenimo. Takođe, boravak na Kembridžu za mene ima i jednu ličnu crtu, pošto sam se tu verio, tako da je to grad kome ćemo se Katarina i ja i u budućnosti vraćati.
„Nakon povratka u Beograd, trudim se da ono što sam naučio primenim u praksi. Za nekoga ko je završio studije razvoja, Srbija je pravo mesto za rad. Prijateljima, koji me pitaju zašto sada, kada imam stranu diplomu, ne idem u neku od zemalja Evropske unije, prvo odgovaram da su moja znanja potrebnija zemljama u razvoju i da ako i budem išao, moje „inostranstvo“ su siromašni delovi Afrike i Azije. Isto tako, smatram da u Srbiji postoji mogućnost da mladi ljudi doprinesu promenama. To potvrđuju i moja nedavna pozitivna iskustva, koja su uzdrmala stereotipe da za mlade ljude nema perspektive u Srbiji i da se strane diplome obezvređuju. Pre svega, prošle godine bio sam stipendista našeg Fonda za mlade talente, čija pomoć mi je bila veoma dragocena za vreme studija u Velikoj Britaniji. Takođe, početkom oktobra sam dobio i šansu da radim u našoj najvećoj farmaceutskoj kući, Galenici a.d., gde sam zadužen za društveno odgovorno poslovanje kompanije, s obzirom da je to bila jedna od oblasti kojoj sam posvetio najveću pažnju na postdiplomskim studijama. Radim u timu mladih ljudi, od kojih mnogi imaju internacionalno iskustvo, a zajedno smo već inicirali projekte koji nailaze na odličan prijem kod rukovodstva kompanije. Takođe, sa još nekoliko kolega koji su zainteresovani za pitanja razvoja, osnivam i Balkanski centar za studije razvoja koji će sa stručne strane nastojati da pomogne najsiromašnijima i najugroženijima u našem regionu.
Kada sve sumiram, na pitanje da li studije u Velikoj Britaniji donose pozitivna iskustva, da li ih preporučujem kao sledeći korak u obrazovanju i da li nakon njih postoji velika šansa da se ispunjeno živi i kreativno radi u Srbiji, smatram da je odgovor „da“.
