Kada je pre oko pet godina uveden elektronski dnevnik u Matematičku gimnaziju, učenici su bili sumnjičavi prema ovoj ideji. „Dobro, nije bitno, moji ni ne znaju da odu na internet. Mada, još ću morati da im ja otvaram stranicu sa svojim ocenama“, napisao je jedan od njih na gimnazijskom internet forumu. Brzo je stigao savet gimnazijskog kolege: „Opušteno. Samo napravi neku stranicu sa svim peticama i stalno idi na nju.“
Pre više od petnaest godina Milan Raspopović, tadašnji direktor ove gimnazije, uveo je elektronsko vođenje administracije i pregledanje testova. Osnovna škola „Jovan Popović“ iz Novog Sada bila je među prvim osnovnim školama koja je imala internet vezu. Bilo je to 1996. godine. Decembra 2004. Privatna ekonomska škola „Kosta Cukić“ uvela je elektronski dnevnik. Danas, većina škola na Vračaru i Zvezdari ima tu pogodnost, a gradske vlasti najavljuju da će uskoro svi roditelji đaka na teritoriji Beograda moći „uz dva klika“ da saznaju kako detetu ide učenje ili koji mu je raspored časova. Još nekoliko gradova u Srbiji prati trend. Pre deset godina teško da je ijedan umereno pesimistični đak ili prosečno optimistični roditelj mogao da se tome nada. Kopirao se roditeljski rukopis, odlazilo se krijući kod popustljive školske doktorke pa su učenici „podvaljivali“ opravdanja razrednim starešinama, a vreme provodili u obližnjem kafiću ili parku. Kada su u pitanju ocene, zna se. Dobije se jedinica, to se prećuti, zatim se jedinica popravi pa roditelj, kao u Njegoševom stihu, čašu žuči i čašu meda ispije zajedno.
Ako primena elektronskih dnevnika nastavi da se razvija, ovakvim „nestašlucima“ je odzvonilo. Koje su prepreke nesmetanog uvida u dnevnik na ekranu? Da li je u pitanju „elektronsko potkazivanje“ i sredstvo za roditelje koji ne umeju da vaspitavaju svoje dete ili značajan putokaz majkama i očevima da znaju šta se dešava sa njihovim školarcima? Konačno, šta sve može saznati registrovani korisnik-roditelj kada uđe na sajt?
SVE O MOM DETETU: Kada se u školu uvede opcija elektronskog dnevnika, roditeljsko prijavljivanje je na dobrovoljnoj bazi. U teoriji to izgleda ovako: majka ili otac dobiju korisničko ime i uputstvo. Svaki roditelj može da proveri samo informacije vezane za svoje dete. Takođe, postoji i mogućnost dobijanja SMS poruke koja sadrži podatke o ocenama i izostancima za proteklih sedam dana.
Novica Mrković ima dve ćerke, obe su učenice Osnovne škole „Svetozar Marković“ na Vračaru. Jedna ide u treći, a druga u sedmi razred. On i njegova supruga su se podelili, pa Novica elektronski „prati“ mlađu, a žena stariju devojčicu. Kako nam pokazuje, na sajtu mojaskola.org može da vidi raspored časova, sve izostanke i sve ocene svoje ćerke Sofije. Takođe, na raspolaganju je i opcija „dešavanja u školi“, a tu su i datumi planiranih i završenih raspusta i neradnih dana. Naravno, sve zavisi od profesora i koliko je on revnostan. Odnosno, da li na vreme ažurira podatke.
Ponekad se desi da roditelj dobije mesec dana kasnije izveštaj o trojci iz geografije, zabrine se, ali se ubrzo ispostavi da je ta trojka odavno „prevaziđena“.
Što se tiče našeg sagovornika, on ima samo reči hvale za elektronski dnevnik i za sajt, tačnije za ono što bi mogli da budu. „Mi smo svi porodično pomalo zavisni od interneta. Sve četvoro imamo nalog na Fejsbuku, ja preko neta plaćam račune, rezervišem karte, dopisujem se. Smatram da je i elektronski dnevnik zaista lepa zamisao.“ Njemu ćerke i same govore ocene i druge školske novosti, odlazi na roditeljske sastanke, član je školskog odbora. Svejedno smatra da je pomenuta „elektronska dopuna“ veoma dobar način da se bolje isprati sopstveno dete. „Kada je dete u pitanju, morate stalno da se angažujete i to je to. Ništa pogrešnije od zatvaranja očiju.“
Problem, međutim, nastaje kada pravi, dnevnik od papira ne ide uporedo sa svojom elektronskom verzijom. „Škola koju pohađaju moje ćerke ima oko 28 profesora i jedan kompjuter. Što znači da kada su na radnom mestu, profesori moraju da čekaju dugi red ne bi li uzeli miš u ruke i ‘upisali’ dnevne događaje.“ Drugim rečima, teškoću predstavlja gužva pred kompjuterom. Takođe, postavlja se pitanje i informatičke pismenosti svih zaposlenih, kao i njihove spremnosti da nakon posla prionu na elektronski dnevnik. Tako da elektronski dnevnik često kasni sa informacijama.
Ponekad se dešavaju i greške, pa učeniku u trećem razredu „osvane“ jedinica iz likovnog, kao što se desilo Novičinoj ćerki. Nedavno se i jedan od roditelja požalio na zajedničkom sastanku: „Meni ne smeta, ali stalno dobijam SMS sa ocenama pogrešnog deteta.“ Međutim, takve greške su retkost.
Predsednik opštine Vračar Branimir Kuzmanović je, po svemu sudeći, pokušao da motiviše zaposlene pa je krajem oktobra učenicima Osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ uručio 148 računara, a serverske računare dobili su i direktorka i „nastavnici koji su najažurnije vodili elektronski dnevnik“.
RODITELJSKI SAN: U školama na Zvezdari, gde je u jednoj od škola elektronski dnevnik uveden još pre tri godine, smanjeni su izostanci za petinu i povećana je prosečna ocena. Dobra stvar je što roditelj može odmah da reaguje, čim vidi da mu dete popušta u uspehu ili ne dolazi na časove. Prezaposlenim roditeljima ovo je i šansa da budu u toku.
Kada se prvi put pojavio, elektronski dnevnik bio je i na meti kritika jer se čini da bi mogao da smanji lični kontakt nastavnog osoblja sa majkama i očevima đaka. „Deca se na taj način pretvaraju u Windows aplikaciju ili tamagoči. Jer, šta je sledeći korak? Da roditelji umesto ‘dana otvorenih vrata’ sa razrednim starešinom razmene nekoliko SMS-ova i ‘razjasne’ stvar?“, napisao je pre nekoliko godina jedan novinar.
Iako makar u Srbiji još uvek ne mogu da postoje precizni podaci jer elektronski dnevnik postoji u samo nekoliko škola, Miroslav Davidović, direktor OŠ „Dule Karaklajić“ iz Lazarevca koja već pet godina koristi e-dnevnik, izjavio je da se kontakt roditelja i profesora možda i povećao je su roditelji blagovremeno obavešteni o eventualnom problemu pa odmah dođu u školu.
Takođe, kao prednost se navodi da na sajtu nastavnik može da upiše i kalendar kontrolnih zadataka, šta je potrebno poneti za rekreativnu nastavu, poziv na različite akcije, primedbe ili pohvale učenicima.
S druge strane, nekim đacima je svejedno, neki nisu nimalo oduševljeni. Verovatno da kada postanu roditelji, shvatiće sve čari ovakvog dnevnika.
„U hodnicima i u dvorištu škole imamo postavljene kamere. U elektronskom dnevniku može sve da se vidi. Mama svake druge nedelje dobija SMS o mojim ocenama. Ma, škola postaje roditeljski san“, kaže učenica koja nije želela da joj pominjemo ime. Na pitanje kako se ona oseća, odgovara: „Rekla bih im ja za ocene i da ne mogu da me proveravaju na internetu. I pre sam im govorila. Ali sada, kao da me stalno neko kontroliše.“
Pošteno je pomenuti da nisu svi roditelji jednoglasno za e-dnevnik, mada velika većina jeste. Naime, kada je elektronski dnevnik trebalo da bude uveden u škole u Pirotu, pre dve godine, grupa roditelja se veoma uznemirila. Njihovoj deci su podeljeni anketni listić, kao potrebna dokumentacija za ovu pogodnost, ali im roditelji nisu dali da ih popune iz straha da će podaci biti zloupotrebljeni.
Ova usluga je još uvek retkost u školama, a instalacija softvera košta oko 1000 evra. „Sve škole u Beogradu imaće elektronski dnevnik i video-nadzor“, najavio je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Kako nam je kazala njegova pomoćnica i član gradskog veća Jovana Mehandžić, brzina kojom će se uvoditi ove pogodnosti zavisi od budžeta grada, ali bez sumnje će se to dogoditi.
Još jedna kolateralna prednost je, verovatno, ubrzano informatičko opismenjavanje roditelja.