Šta je meni Mihajlo Pupin

Šta sanjalice mogu postići naziv je jednog teksta koji je o Mihajlu Pupinu izašao u američkom časopisu za mlade početkom XX veka. U odnosu na desetine drugih članaka koji su decenijama izlazili u „Njujork tajmsu“, „Vašington postu“, „Čikago dejli tribjunu“, a u kojima je bilo ili Pupinovih reči ili onih koje su napisane o njemu, ovde nalazimo odgovor na pitanje zašto bi trebalo da se vraćamo životima velikih naučnika, ne samo njihovim delima. To je priča o Pupinovim ljudskim dostignućima, ne o mnogim patentima, matematičkim modelima, knjigama ili naučnim radovima koje je napisao.

Bankroft Džeraldi, potpredsednik i glavni inženjer američke telefonske i telegrafske kompanije i jedan od predsednika Američkog instituta inženjera elektrotehnike, 1932. godine na dodeli Džon Fricove medalje započeo je svoj počasni govor Mihajlu Pupinu sledećim rečima: „Kasne zime 1874. godine mladi Srbin se iskrcao u Kastl Garden. Bio je bez imanja ili imovine, bez prijatelja ili uticaja i bez znanja jezika ove zemlje. Mnogi bi rekli da nije imao ništa, ali tako ne bismo prepoznali stvari koje je imao. Imao je dobro zdravlje, karakter, ambiciju, um željan da nađe znanje i da ga iskoristi, kao i visoke ideale.“

Verovatno ne postoji zakon fizike koji bi mogao da pripomogne u objašnjenju, ali susret sa nasleđem Mihajla Pupina deluje veoma efikasno. Motiviše, budi apetit za znanjem, podstiče na dobra dela. Najbolji prvi susret je autobiografija za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu Od pašnjaka do naučenjaka, a koju je 1935. Lajon Fels u „Vašington postu“ prokomentarisao rečima da je „uzbudljiva kao i bilo koje naučno otkriće i da otkriva jednu od najšarmantnijih i najljubaznijih ličnosti XX veka“. Pupinove knjige Romansa mašina i Nova reformacija mogu da se koriste kao uputstvo za kreiranje najboljeg načina da se mladima predstavi nauka, inspiriše na stvaralaštvo i istraživački rad. Zbog izuzetne razumljivosti, pristupačnosti i topline, stvara se utisak da ste, dok čitate njegove reči, u dodiru sa nekim mudrim, ali bliskim starijim rođakom ili prijateljem.

Poznavanje činjenica preduslov je za upotrebu naučnog i ljudskog nasleđa naših velikana. Mihajlo Idvorski Pupin patentirao je 35 pronalazaka. Najpoznatiji su njegovi kalemovi, ali je možda još značajniji podatak da je od tri komponente na kojima se baziraju informacione tehnologije i koje sadrže svi elektronski uređaji: ispravljač, oscilator i pojačavač, naš naučnik patentirao dve. Takođe je značajan njegov doprinos Rentgenovom otkriću. A jedna činjenica gotovo i da se ne spominje: za primenu ultrazvuka u otkrivanju podmornica Pupin je dobio najviše priznanje američkog predsednika. Pored ovog dobio je još devet izuzetnih medalja i nagrada, primio je 20 počasnih doktorata, objavio je 36 naučnih radova u najpoznatijim naučnim časopisima, kao i na desetine govora i ekspozea za naučne skupove instituta i akademija. Uz obiman naučni rad bio je profesor preko tri decenije na Univerzitetu Kolumbija. Jedan od četiri nobelovca kojima je Pupin bio učitelj i mentor, Edvin Armstrong, istakao je da „samo oni njegovi učenici koji su odabrali obeshrabrujući put koji je sudbina dodelila svima koji se bave istraživanjem, mogu doznati kakvu je svetlost inspiracije bacio na taj put. Olakšao im je da ga prate. Pupinova sposobnost da jasno uoči osnovu problema, njegova hrabrost pri suočavanju sa velikim teškoćama i njegovo potpuno odbijanje da prizna poraz i pored novih i novih neuspeha, bili su primer koji je morao da stimuliše energiju i maštu onih oko njega.“

Bio je predsednik Njujorške akademije nauka, ali i američkog društva za unapređenja nauke, kao i Instituta radio inženjera Amerike i Američkog instituta inženjera elektrotehnike.

Osnovao je Srpsku narodnu odbranu u Americi, organizovao je Kolo srpskih sestara, kao i Savez zajedničkih Srba Sloga. Takođe osniva i fondove kojima je pomagao i finansirao na desetine projekata, izdanja, đaka, umetnika: Fond „Pijade Aleksić Pupin“, Fond „Mihajla Pupina“ i Zadužbinu „Mihajla Pupina“ pri Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu.

„Prvi cilj nauke“, piše Mihajlo Pupin, „jeste da blagonaklono i bez predrasuda tumači jezik prirode. To vodi razumevanju koje nam pruža uvid u večitu istinu, a istina nas čini slobodnim.“

I zato na putu na kome je nauka ponovo prva otvorila naša evropska vrata, sa darovitim mladim ljudima, ali bez ministarstva i sa velikim projektima koji imaju jasne budžete, ali ne i jasnu strategiju, možda je najbolje setiti se naših naučnika koji su svojim radom i životima uticali na razvoj moderne civilizacije. Sadržaj koji oni nude ističe moć znanja kao najbolji izbor.

Oni mogu biti veoma pouzdani vodiči na putu popularizacije nauke i razvoja naučne svesti, kao i stvaranja nacionalne baze znanja iz različitih naučnih oblasti. Njihovo nasleđe je i danas snažna inspiracija i podrška.

U jednom od mnogih dragocenih legata koje nam je Mihajlo Pupin ostavio, njegovoj ličnoj biblioteci koja se čuva u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“, postoje knjige sa komentarima koje je pisao grafitnom olovkom tokom učenja. Na margini jedne od njih napisao je „preći pet strana dnevno“. Na prvi pogled nikakav veliki pronalazak, ništa spektakularno, ali verujem za naše društvo danas jedan od njegovih najdragocenijih saveta. Mali koraci, pet strana dnevno, biće sasvim dovoljni.