Srpsko podunavlje u praistoriji

U naše vreme, koje teži brzini i efikasnosti, postoje veoma udobni transportni sistemi koji će vas odvesti u bilo kojem pravcu poželite, ako možete da platite. Pre samo nekoliko ljudskih generacija, bilo je nezamislivo da će čovek ovladati vazdušnim saobraćajem, i da će ovaj način putovanja biti pristupačan relativno širokom sloju populacije. Ukoliko želite da putujete ne tako brzo, i da uživate u samom doživljaju, i to je moguće – recimo da ćete u tom slučaju odabrati putovanje rekom, možda Dunavom.

PRAISTORIJSKI AUTOPUT: Putovanje Dunavom bi, međutim, moglo da vas navede na razmišljanje o značaju ove reke za ljude koji su tu živeli u nekom drugom vremenu. Na svoj način, i drevni čovek je nastojao da svoj život učini efikasnim i da živi u boljim uslovima. Za nekoga ko je živeo na ovim geografskim koordinatama, recimo u vreme mlađeg kamenog doba, Dunav je bio nešto kao širok i moćan autoput. Putovanje kopnom u to vreme nije bilo nepoznato niti nemoguće, ali je probijanje kroz šume, planine i močvare zahtevalo poseban način organizovanja. Rečni putevi su imali prednost sigurne maršrute, bez prepreka i uz minimalno gubljenje vremena da biste se u prostoru orijentisali. Ukoliko ste se nalazili u oblasti gde se više rečnih tokova spajalo, kao što je slučaj sa prostorom tzv. „beogradske konfluence“, gde se u široj oblasti nalaze slivovi nekoliko reka, imali ste još više mogućnosti da se otisnete u raznim pravcima, da pribavite informacije, trgujete, prosperirate. Zato nije čudno da je kultura koja je na efikasan način iskoristila ovdašnje vodotokove i prirodne resurse, kao što je slučaj sa vinčanskom kulturom, bila u svom vremenu tako moćna i uspešna.

Putnik koji danas plovi Dunavom bi takođe trebalo da se zamisli nad činjenicom da su se gotovo sve ovdašnje praistorijske civilizacije udomile u blizini ove velike reke. U čitavom svom toku, jedno od najspektakularnijih mesta na Dunavu je Đerdapska klisura (poznata i pod imenom Gvozdena vrata), i gde već na osnovu samog predela možete da naslutite nešto uzbudljivo. Upravo na tom mestu je nastala jedna tako samosvojna kultura kao što je Lepenski Vir, o čijoj vezi sa Dunavom najdirektnije govori njihova umetnost, tačnije skulpture, koje svojim oblikom istovremeno podsećaju na ljude i na ribe.

ČOVEK I RIBA: Govoreći o ovoj srođenosti sa rekom koja se očitava iz arheoloških ostataka đerdapskog mezolita, prelaznog perioda između paleolita, starijeg kamenog doba, u neolit tj. mlađe kameno doba, dr Boban Tripković, sa Odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, tokom razgovora za „Vreme“ ističe: „Nastanjeni u Đerdapu, pripadnici kulture Lepenski Vir su živeli od lova na crvenog jelena i divlju svinju. Sudeći prema ostacima riba, te na osnovu nalaza udica, tegova za ribarske mreže i harpuna, znamo da je i ribolov predstavljao važnu delatnost. U vreme samih početaka srpske arheologije, životinjske i riblje kosti gotovo da nisu prikupljane ili su prikupljane na krajnje selektivan način i ta tradicija je, nažalost, neretko nastavljana i kasnije. Zbog toga ponekad posedujemo samo oskudna saznanja o ekonomiji praistorijskih zajednica. Naročito veliki problem postoji sa ostacima riba jer one, kao sitan organski materijal, najbrže propadaju. Ukoliko i zemljište poseduje visoku kiselost, onda je taj proces veoma ubrzan i od organskog materijala gotovo se ništa ne očuva. Na sreću, sve to nije bio slučaj i sa lokalitetima u Đerdapu tako da znamo da im je reka bila od velike važnosti. I skulpture koje su pronađene na lokalitetu Lepenski Vir su ribolike, u njima je jasno prikazana hibridna priroda čoveka i ribe, na osnovu čega se lako može zaključiti koliko je reka imala značajnu ulogu u njihovim životima.

Činjenica je da su starčevačka i kasnije, vinčanska kultura tesno povezane sa dolinama velikih reka, pre svega Dunavom, Savom i Moravama. Centralnu poziciju svakako ima Dunav. On je u svim periodima bio neka vrsta koridora, kao što je to i danas. Međutim, ono što ponekad zanemarujemo, a čemu nas istorija uči, jeste da sredstvo spajanja često može biti i sredstvo razdvajanja. Naročito kada je u pitanju reka tako široka kao Dunav, koji je često sam po sebi mogao činiti i granicu. Tako je u vreme kasnog neolita/ranog eneolita, Dunav predstavljao barijeru koja je ograničavala protok informacija i dobara između šumadijskog zaleđa, odnosno unutrašnjosti Balkanskog poluostrva i jugoistočne Panonije. Južno od Save i Dunava, u regionu sa mnoštvom mikroregionalnih crta i ekoloških niša, izgleda da nije bilo tako velikog kretanja ljudi, robe i znanja. S druge strane, severno od Dunava se uspostavlja krug kultura koje su bile u međusobnoj interakciji i gde je trgovina predstavljala važnu ekonomsku i društvenu delatnost. Neke vrste nakita i sirovina se javljaju u Podunavlju i celom karpatskom basenu i vidi se da su služile i kao sredstvo povezivanja.“

Kulturni centar sveta

„Srbija je plemenita, čoveku blagonaklona zemlja. Njena teritorija obeležavala je u nekoliko mahova središte civilizovanog sveta, a često je bila i roditeljka ljudi i ideja koji su presudno uticali na privrednu, kulturnu ili političku istoriju Evrope. Poznavala je Srbija i trenutke pustošne studeni, ‘kad svetlosti nema na vidiku celom’, ali su njih, na sreću, uvek ništila duža ili kraća, veličinom ljudskog duha ozarena razdoblja, puna dokaza nepresušne stvaralačke snage i čovečnosti. U toj velikoj, plemenitoj prošlosti, stalno prisutnoj oko nas i u nama, anticipiran je najbolji deo naših sudbina, a i svake naše krupnije zamisli.

Tokom praistorije Srbija je u dva maha bila kulturno središte Evrope. Zajednice lovaca i ribara srednjeg kamenog doba, koje su između 7000. i 5500. godine pre n. e. živele u području Đerdapa, prve su u Evropi uspostavile složene privredno-društvene odnose, stvorile veliki mit o nastanku sveta i ljudi, izvajale monumentalne likove u kamenu i projektovale čudesne konstrukcije koje zauzimaju istaknuto mesto u praistorijskoj arhitekturi. Jedan milenijum kasnije, između 4500. i 3500. godine pre nove ere, teritorija Srbije opet je postala kulturno središte praistorijskog sveta. U to vreme na području Beograda, na mestu današnje Vinče, razvilo se veliko naselje podunavskih zemljoradnika, metropola jedne od najblistavijih kultura evropske praistorije. Stanovnici te praistorijske Vinče i njihovi saplemenici u Banatu, Pomoravlju i na Kosovu ostvarili su tokom mlađeg kamenog doba sasvim osobenu kulturu koja je nadaleko zračila i dominirala celom srednjom i jugoistočnom Evropom.“

Dragoslav Srejović, Iskustva prošlosti, Ars Libri, 2001.