Vest da novi Nacrt zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju predviđa mogućnost školovanja kod kuće izazvala je pravu uzbunu među prosvetnim radnicima i roditeljima. Nove odredbe zakona ostavljaju tu mogućnost, ali brojna tumačenja dovela su do toga da se u javnosti stvori pogrešan utisak da deca više neće morati da idu u školu, a da će roditelji moći da zamene nastavnike.
Nacrt zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju kaže sledeće: roditelj ima pravo da organizuje detetu osnovnoškolsko obrazovanje i vaspitanje kod kuće; roditelj je dužan da do kraja nastavne godine pismeno obavesti školu u koju je učenik upisan o nameri da za svoje dete od sledeće školske godine organizuje nastavu kod kuće; nastava može da se ostvaruje na zahtev roditelja, odnosno staratelja, i kao nastava na daljinu. Iako novi zakon reguliše i besplatan prevoz i obrok za đake, kao i produženi boravak za prva četiri razreda, najveću pažnju je privukla nastava kod kuće i na daljinu.
Pomoćnik ministra prosvete Želimir Popov objasnio je više puta u medijima da će se nastava po novom zakonu organizovati kod kuće samo za decu za koju je to potpuno opravdano, a roditelji će morati da podnesu molbu sa objašnjenjem zašto žele da se njihovo dete školuje kod kuće. Škola će biti dužna da nadgleda obrazovanje deteta koje se školuje kod kuće, a deca će na kraju godine polažu ispit znanja: „Nastava kod kuće biće organizovana samo za decu koja posvećuju mnogo vremena nekim drugim aktivnostima i ne mogu redovno da pohađaju nastavu u školi“, rekao je Popov. On je još dodao i da će deca biti upisana u školu, a ona je dužna da nadgleda obrazovanje. Roditelji će sami morati da pronađu i plate učitelje.
Deo prosvetnih radnika, ali i psihologa reagovao je na nove odredbe primedbama da se moraju odrediti jasni kriterijumi za to ko može da drži nastavu deci u kućnoj varijanti, budući da su roditelji sami dužni da pronađu i plate nastavnike. Psiholozi upozoravaju da mogućnost nastave u svojim domovima ne bi trebalo shvatiti kao neku vrstu privilegije, pa to tražiti i za decu bez smetnji, jer vreme provedeno u školi sa vršnjacima ne može ništa da zameni, budući da je to dragocen deo formiranja ličnosti svakog od nas.
Sa druge strane, predsednica Foruma beogradskih osnovnih škola Radmila Dodić objasnila je za „Press“ da je i dosadašnji zakon na neki način dopuštao mogućnost učenja kod kuće: „Ne treba biti protiv novina koje omogućavaju dobiti. Treba samo regulisati sistem kontrole, predvideti i preduprediti moguće zloupotrebe takve vrste učenja. Učenje kod kuće pomaže deci u planinskim selima, zabitima, deci koja su bolesna.“
Predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta Desanka Radunović izjavila je da deo zakona koji se odnosi na školovanje kod kuće otvara prostor za zloupotrebe i postavila ključno pitanje za ovu temu: „Da li je naše društvo dovoljno odgovorno da se ne desi da roditelji formalno obrazuju decu, a u stvari ih ostave bez obrazovanja? Ipak, trebalo bi dopustiti mogućnost školovanja na daljinu kako bi se rešili problemi na selima.“
Koncept obrazovanja kod kuće u svetu, a ni kod nas, nije nikakva novina, pošto je zapravo preteča uređenog sistema školovanja. U modernom smislu reči, školovanje kod kuće je alternativa formalnom školovanju u školskim ustanovama. Obrazovanje kod kuće je posebno rašireno u razvijenim zemljama Zapada: SAD, Engleska, Kanada, Australija. U nekim zemljama obrazovanje kod kuće u vlastitoj režiji je legalna mogućnost za roditelje koji žele svojoj deci da omoguće obrazovanje pod drugačijim okolnostima od onih koje postoje u školi tj. školskim ustanovama, bilo državnim ili privatnim. Motivacije za školovanje kod kuće umesto školovanja u školskim ustanovama mogu biti različite: od nezadovoljstva sa školama u području u kojem porodica sa decom živi, pa do opšteg nezadovoljstva sa obrazovnim sistemom u današnjim školama bilo državnim ili privatnim. U većini zemalja u kojima je ovaj koncept zakonski regulisan, kao moguć razlog postoji i lična volja roditelja.
Po podacima za Sjedinjene Američke Države iz 2003. godine, 33 odsto porodica koje obrazuju (školuju) decu kod kuće, navele su da su se za to odlučili iz religioznih razloga; 30 odsto smatra da su u školama loši uslovi za učenje; 14 odsto se ne slaže sa tim šta se u školi uči; 11 odsto smatra da deca nemaju dovoljno akademskog izazova a devet odsto je navelo moral kao glavni razlog zbog čega školuju decu kod kuće. Oko 85 odsto roditelja koji školuju decu kod kuće navelo je kao razloge svoje odluke da školuju decu kod kuće bezbednost, droga, nasilništvo, pritisak od strane druge dece u razredu, 72 odsto je navelo moralno i versko učenje kao važan razlog, 68 odsto – nezadovoljstvo školskim sistemom.
