Kao da su bratstvo i jedinstvo iznenada oživeli, želja srpskog odbora SUBNOR-a ispunjena je prošle nedelje u istarskom gradiću Labinu: povodom obeležavanja 60. godišnjice pobede nad fašizmom, u tom gradu je postavljena bista Josipa Broza Tita, najvećeg sina svih naroda i narodnosti koji su – osim Tita, Edvarda Kardelja, Milke Planinc, Tuđmana&Miloševića, Alije Sirotanovića, Veljka Bulajića, Bate Živojinovića & Borisa Dvornika, Mladena Delića & Milke Babović, Bobeka&Beare, Olivera Mlakara i Đorđa Marjanovića – izrodili i članove dotične boračke organizacije s kraja prve polovine prošlog veka.
A sličnu ideju, istim povodom, u aprilu je izneo ovdašnji odbor SUBNOR-a, zvanično zahtevajući da se pet metara visoki bronzani Tito vrati na mesto gde je ponosno stajao tri decenije – na centralni gradski trg u nekad njegovom Užicu.
Uprkos pomirljivim izjavama užičkih vlasti o potrebi postizanja kompromisa vezanog za budući smeštaj nekadašnjeg simbola grada, u vreme kad su građani Labina postavljanjem spomenika, prema rečima tamošnjeg župana, pokazivali koliko „poštuju svjetsku ličnost kakav je bio Tito“, užički bronzani gorostas usamljen je čamio na mestu na kome je, kompromisnom odlukom socijalista, zaglavljen još 1992. godine: iza Muzeja ustanka 1941, leđima pribijen uz betonsku podzidu koja pridržava brdo Dovarje (u kome se nalazila fabrika oružja, ključna industrija kratkotrajne Užičke Republike).
Istovremeno, na prostoru na kome se najduže zadržalo državno ime koje je Tito reklamirao po celom, a naročito nesvrstanom svetu, proslavljan je dan usvajanja nevažećeg ustava nepostojeće Savezne Republike Jugoslavije. A politički deo redovnih komšijsko-prijateljskih analiza uz kaficu/čašicu gotovo obavezno je sadržavao i raspravu na temu da li makar i kratkotrajno vaskrsenje najveće rok grupe iz vremena komunizma, hvaljenog i osporavanog Bijelog dugmeta, znači da je hipersnalažljivi Goran Bregović na vreme detektovao promenu lokalne političke klime – u pravcu novog udruživanja nekadašnjih republika Titove Jugoslavije, makar i pod okriljem Evropske unije, u koju će, sudeći po pozitivnoj Studiji o izvodljivosti, čak i srpsko-crnogorska kilava zajednica jednog dana ući.
BROJ JEDAN: Uostalom, u dve međusobno „najneprijateljskije“ republike bivše Jugoslavije, u poslednjih godinu dana pojavila su se istraživanja javnog mnjenja u kojima je Tito dobio titulu Broja Jedan. Prvo je, u jednoj ovdašnjoj anketi, Josipu Brozu (Hrvatu) pripalo prvo mesto na top-listi srpskih vladara i lidera u poslednjih 200 godina, i to pre Karađorđa, Miloša Obrenovića, Zorana Đinđića (trećeplasiran) i Vojislava Koštunice (na odličnom 16. mestu). A početkom ove godine u anketi hrvatskog nedeljnika „Nacional“, Tito je proglašen za „najvećeg Hrvata“, odmah ispred Nikole Tesle, naučnika koji se ponosio srpskim poreklom i hrvatskom domovinom, i trećeplasiranog Ruđera Boškovića, dubrovačkog naučnika srpskog porekla, dok su im u leđa duvali Miroslav Krleža, Franjo Tuđman, Dražen Petrović i Stipe Mesić.
Nije zanemarljiv ni podatak da Kuća cveća na Dedinju, u kojoj sa ili bez skupocenog dijamantskog prstena na ruci počiva preminuli Maršal, svake godine ima sve više hodočasnika, uprkos činjenici da je premudri turistički poslenici nisu uvrstili u karte mesta koja bi u Beogradu valjalo posetiti. Paradoksalno, među posetiocima Titovog groba prednjače Slovenci, koji su prvi „pokupili pinkle“ i zbrisali iz njegove Jugoslavije.
Da li je, četvrt veka nakon Titove smrti, zaista došlo vreme za ispunjenje snova jugonostalgičara i potragu za notnim zapisom revolucionarnog hita „Jugoslavijo, borba te rodila, o Jugoslavijo, narod te slavio…“?
HAŠKA POUKA: Nešto se, po završetku najnovijih balkanskih ratova, nesumnjivo jeste promenilo. Barikade sa nekadašnjeg autoputa Bratstvo-jedinstvo jesu uklonjene, pa srpsko-hrvatska bivša braća koja imaju novca i povoda mogu lakše da cirkulišu između Beograda i Zagreba, i to bez viza, ali se na putu do Ljubljane baš nezgodno preprečio teško propusni evropski granični bedem.
Iz Beograda se, uz nešto novca, može otići i u Sarajevo na „deset s lukom“ ili u Dubrovnik na mušule. Nad Neretvom u Mostaru ponovo blista kameni most, neki su se Srbi vratili u Knin, a čak je i u Vukovaru uspostavljeno nešto što se na ovim prostorima naziva životom, iako šovinisti raznih boja još povremeno divljaju, povređujući rane porodica hiljada poginulih u nedavnim ratovima.
Ima, doduše, i suprotnih primera, kao što je poetski pokušaj haškog optuženika Sime Zarića, koji, pod naslovom „Haška istina“, između ostalog poručuje: „Kad bi znali oni naši tamo/ kako složno mi živimo vamo/ svi bi oni legli potrbuške/ i za mir bi uništili puške.“ Simićeva „pouka za sve fine i čestite ljude“ najbolje se primila u (najšire shvaćenim) oblastima kulture i biznisa. Tako je na prošlogodišnjoj Pesmi Evrovizije predstavnik SCG pokupio silne glasove iz komšiluka koji je nekad činio zajediničku državu. Serija koncerata hrvatskih zvezda u Beogradu nastavlja se prvim posleratnim koncertom Arsena Dedića (ovoga puta bez Bore Đorđevića i Zorana Predina), a konzumenti TV sapunica sa obe strane Drine jednako pate nad zlehudim TV sudbinama beogradskih i zagrebačkih novobogataša. Saradnja kriminalnog polusveta iz nekada zaraćenih bratskih republika, sudeći po izveštajima o kretanju Milorada Ulemeka Legije pre i posle atentata na Zorana Đinđića, na zavidnom je nivou. I legalni biznis beleži bolje dane: „Krašove“ bajadere i ledene kocke u Beogradu više nisu nikakvo čudo, ne samo zahvaljujući Merkatoru…
Ipak…
SLET NA RAVNOJ GORI: U mesecu kad se navršava 25 godina od smrti „diktatora koga je narod voleo“, umesto nekadašnjeg budžetski finansiranog sleta povodom Titovog rođendana prekrštenog u Dan mladosti, Srbija će iz budžeta finansirati ravnogorsku proslavu poraženih snaga u Drugom svetskom ratu. Sasvim legalno: nakon što je ministar kulture ispred ulaza u svoj kabinet „posadio“ voštanu figuru Draže Mihailovića, i Skupština Srbije dala je doprinos rehabilitaciji pokreta koji je „đeneral“ predvodio, donevši zakon kojim se izjednačavaju prava četnika i partizana.
Ima dokaza da promena simbola nije rezultat potpunog proterivanja vladajuće ideologije iz Titovog vremena iz glava dobrog dela ovdašnjeg stanovništva – bar kada je reč o negativnom nasleđu petodecenijskog komunističkog sistema. Osim što ne postoje odgovornost i uobičajen odnos građanstva prema „ničijoj svojini“ (zajedničkim prostorijama u zgradama, ulicama, parkovima, javnom prevozu, javnim i preostalim društvenim preduzećima), i sve tri postmiloševićevske vlade dale su doprinos očuvanju „zavere Vatikana i Kominterne na koju su Srbi naseli“ – prostom činjenicom da ništa nisu učinile na usvajanju zakona o denacionalizaciji.
Ipak, proces ukidanja jedne i ustoličenja druge, donekle nacionalno a odnekle „monetarno obojene“ ideologije, ozbiljno je zahvatio one na kojima svet ostaje („Narod koji ima ovakvu omladinu, ne treba da brine za svoju budućnost“, reče Tito). Umesto marksizma i opštenarodne odbrane, u školama u Srbiji uči se veronauka. A nema više ni bajke o jednakom pravu na obrazovanje za sve: nakon papreno skupih privatnih vrtića, srednjih škola i fakulteta, u Beogradu je otvorena i prva privatna osnovna škola. „Komplet“ privatnog obrazovanja za jedno dete, neko je izračunao, košta oko 120.000 evra – zgodna sumica koju bi običan osavremenjeni sledbenik Alije Sirotanovića teško mogao da zaradi za života, sve i da u to uračuna prihode od šverca na koji je u periodu „i posle Tita – Tito“ često (bio) prinuđen. Ali je zato za prosečnog „kontroverznog biznismena“ ili prosečnu polupismenu „estradnu umetnicu“ sa mafijaškom zaleđinom to idealna prilika da, preko potomstva, potvrdi svoju pripadnost novoj lokalnoj eliti.
SOCSAMOUPRAVlJANjE: U pojedinim državnim firmama još opstaju relikti „socijalističkog samoupravljanja“, ali za onih 800.000 ili čak milion radnika u Srbiji koji rade na crno zvuči neverovatno priča o presudnom uticaju glasova čistačica i kurira na strateške odluke jednog preduzeća. O armiji nezaposlenih, koji možda baš zahvaljujući ranijem samoupravljanju više ne mogu da se nadaju ni zaposlenju zahvaljujući bodovima dobijenim na osnovu godina provedenih na birou rada, ili o tehnološkim viškovima u polumrtvim preduzećima (kao i u nekad hvaljenoj i moćnoj Narodnoj armiji), da i ne govorimo.
A što se tiče dubokog prijateljstva sa nesvrstanim zemljama – uprkos silnim (verbalnim) naporima za ostvarenje različitih oblika partnerstva kako sa EU-om tako i sa NATO-om – neki vid nesvrstanog prijateljevanja možda bi i mogao da postoji, s obzirom na slične probleme na koje nailaze zemlje sa problematičnim suverenitetom. Makar na psihiloškom i turističkom nivou, s obzirom na mogućnost putovanja bez viza.
Ako, dakle, bratstvo-jedinstvo, marksistička ideologija, sistem socijalističkog samoupravljanja i politika nesvrstavanja kao glavni oslonci titoističkog sistema nemaju velike šanse za potpuni oporavak, šta je to zahvaljujući čemu se njihov utemeljitelj na ovim prostorima i dalje visoko kotira u srcima mnogih bivših podanika?
Sociolozi će reći da razlog za obnavljanje dobrog Titovog rejtinga leži u sećanju izmučenih i poniženih ljudi na bolji život – na materijalno blagostanje i sveukupnu dostojanstvenost života u zemlji u kojoj je postojao jasan poredak, kojom nije harala mafija i koja je imala solidan ugled u svetu. Pri tom objašnjenja ekonomista da je u pitanju bio lagodan život bez pokrića, zahvaljujući dugoročnim kreditima koje tek valja otplatiti, često nisu dovoljna da potisnu prijatna sećanja na bolju prošlost.
BRENDIRANjE: I dok se Titove pristalice (koji ga vide kao velikog vojskovođu, mudrog državnika sa stilom i manirima, talentovanog fotografa, lovca na medvede i pijanistu sa posebnom ljubavlju prema Šopenu) i njegovi protivnici (koji tom „srbožderu“ poručuju „da bi mu otkinuli i drugu nogu, pa nek trči štafetu“) preganjaju oko vrednovanja bliske prošlosti i njenih efekata na budućnost, pragmatici bi mogli da od ustavom proglašenog doživotnog predsednika SFRJ nauče nešto korisno.
Jedna prilika ukazala se nedavno na njegovom omiljenom ostrvu Brioni, gde je održan Treći kongres PR stručnjaka jugoistočne Evrope. Oko 150 teoretičara i praktičara mogli su na licu mesta da se upoznaju s jednom stranom života tvorca možda najvećeg „brenda“ (mada se to tada nije tako zvalo) koji je ikad postojao na ovim prostorima. Jer, jeste da je ime Slobodana Miloševića postalo (po zlu) poznato širom civilizovanog sveta, ali je broj onih koji od sve ovdašnje ponude prepoznaju samo brend Tito ipak daleko veći: i danas je, recimo, moguće da vas u oazi usred Sahare lokalni Arapin na pominjanje Srbije samo „belo“ pogleda, ali da na reč „Jugoslavija“ uzvrati sa odobravanjem: „Tito, bombona!“
Možda je čoveku koji je proglašen i jednim od najvećih ljubavnika i ocem bar šesnaestoro dece u uspešnoj izgradnji brenda „Tito“ pomogla i činjenica da je, mnogo pre nego što je izmišljen pojam „metroseksualac“, dosta polagao na negovanje sopstvenog izgleda. Prema rečima njegovih saradnika, Tito nikad ne bi izlazio a da nije završio kompletno jutarnje sređivanje, što je podrazumevalo kupanje, brijanje i masažu; frizer je dolazio na svakih deset, petnaest dana, farbao mu kosu i stavljao „minival“, a neprestanim sunčanjem i kvarcovanjem pokušavao je da sakrije staračke pege.
Čak i ako su u pravu oni koji tvrde da Tito nije bio sin siromašne porodice Broz iz Kumrovca, već „podmetnuti agent Kominterne“ ili, čak, neke zapadne tajne službe, činjenica je da je taj mašinbravar – kako god da se zvao u prvim godinama života – rano stvorio i do kraja života negovao kult svoje ličnosti, na koji su se „primali“ razni slojevi stanovništva, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Za razliku od „njegove“ zemlje koja se u krvi raspala, njegovo ime i lik i četvrt veka posle smrti potpuni su hit: sa brojnih stranica interneta, kalendara, majica i ostale galanterije i danas vreba Titov poluprofil sa izvijenom obrvom i porukom: „Samo vas gledam, majku vam Božju!“
Nije li to san svakog marketinškog i PR stručnjaka?
Josip Broz Tito je rođen u Kumrovcu, posle čega je skuvao glavu od svinje da nahrani braću i sestre i slomio korito na sankanju. Zatim je otišao na zanat u Sisak i odatle na Istočni front gde su ga Čerkezi proboli kopljem u leđa, te je pao u rusko zarobljeništvo i oženio se Pelagijom. Nakon toga se zapošljava u Kominterni i ubrzo postaje generalni sekretar KPJ-a, zbog čega neko vreme leži u Lepoglavi gde priznaje samo sud svoje partije. Po izlasku iz zatvora podiže ustanak i revoluciju, stvara AVNOJ i oslobađa zemlju od stranih okupatora i domaćih izdajnika. Posle rata kaže Staljinu „ne“ i pije viski s Čerčilom. Ženi se Jovankom, svira klavir, lovi medvede i pokreće nesvrstane. Putuje Plavim vozom i Galebom. Ima belo odelo, rukavice, prsten i „roleks“. Voli čivas, štrukle, mlinceke s picekom, omladince i, naročito, omladinke. Poseduje dobru kolekciju vina koje na Brionima pije sa svojim kaskaderom Ričardom Bartonom. U starosti lično odlazi na Kubu po svoje sledovanje cigara, usput kinji Fidela i u povratku preskače Kineski zid. Tito je umro u Ljubljani i, nakon kraćeg zadržavanja u Zagrebu, sahranjen je u Kući cveća u Beogradu. U prisustvu članova najuže porodice i najbližih prijatelja i poštovalaca iz zemlje i sveta. Njih oko milion.
(Iz knjige SFRJ za ponavljače Dejana Novačića)
