Prvoslav S. Plavšić

Ja sam ovde, što se kaže, u manjini. Ovde su predstavnici sporta, države, medija, a ja sam samo analitičar. Dakle, mogu da kažem samo na osnovu ovoga što smo utvrdili. Nemam pravo da previše proširujem. A evo o čemu je reč. U okviru strategije koju vodi Ministarstvo u okviru projekata koje ima, mi smo konkurisali da uradimo analizu odnosa medija prema nasilju i sportu.

Ono što bih ja sada mogao da kažem jeste to kako se mediji odnose prema tom fenomenu. Svako prema njemu ima određen drugačiji odnos, a ja primećujem da je tolerancija prema pojavama koje su problematične – a nasilje je jedna vrlo rasprostranjena pojava – vrlo značajna u demokratskim društvima, ali ovo što sada doživljavamo je dosta problematično. Juče sam sedeo sa jednim kolegom na Bulevaru, tu kod Laste, dopisnikom iz Vašingtona, i negde oko tri-četiri sata počelo je nešto da puca, izbrojali smo tri do pet hitaca, pa još jedan. On kaže: šta se dešava? Ja kažem: ne znam, negde se puca. A on kaže: i vi sedite tako? Mi sedimo, nismo poskakali. S jedne strane, navikli smo na te stvari ili smo možda izgubili motiv da skočimo i sami vidimo šta je.

Ova studija pokazuje da to što mi vidimo svakoga dana, da su to činjenice koje se mogu videti i kroz medije. Tu su mediji odigrali svoju ulogu. Njihova uloga je nezamenljiva, sada mora biti i veća. Međutim, to je samo jedna slika. Ta slika se ne prenosi uvek najangažovanije. Neću da kažem i najkorektnije, jer odnos je relativno bio korektan, ali kako će od tog mnoštva i šta će mediji da izaberu i prikažu, to je ono što je izuzetno značajno. Dešava se da u toj estetici komunikacije, najviše dolaze do izraza, uslovno da kažemo, negativne vesti i prizori koji su potrebni onima koji su došli na ta mesta da bi izazvali određene nerede, a mediji se orijentišu na to.

Naravno, postoje mnogi zaključci i pokazuju da treba posvetiti pažnju i drugim stvarima, a ne samo ovima i ja ću sada da vam kažem ukratko u nekoliko minuta o sadržaju analize. Mi smo ovu analizu na neki način izmislili. Dakle, nismo imali dovoljno elemenata u nekim drugim sličnim analizama i morali smo da konstruišemo jedan instrument analize sadržaja koja je imala deset dimenzija, deset kategorija. To su oblici nasilja, usmerenje nasilja, uzroci nasilja, akteri nasilja, žrtve nasilja, odnos prema nasilju u medijima, uključenje druge strane, sagledavanje dobijene pojave, opis nasilja i provera činjenica.

Naravno, ne mogu da pričam mnogo o svakom delu, ali o nekoliko najvažnijih nalaza koje ipak moramo da kažemo.

Prva je činjenica da ima veoma mnogo fizičkog nasilja, preko 56 odsto, da ima verbalnog nasilja oko 12 odsto i virtuelnog, dakle pretnji, oko 28 odsto. Možda nekom može da bude zanimljivo, možda mislite da fizičkog ima mnogo više, ali ovo virtuelno nasilje, dakle pretnje, koje se često obistine i koje su same po sebi jedan veliki problem, da ne kažem i kažnjiv, kod nas je dosta rasprostranjen i uvod je često u neke druge obračune.

Drugo, usmerenje nasilja ka sportistima – 12,5 odsto. Da li je to sreća ili ne, svako nasilje i jedan odsto bi bilo mnogo, ali u ovoj strukturi 12,5 odsto je ka sportistima, ka predstavnicima timova, klubova, saveza – 5,4, ka arbitrima 4,5, ka gledaocima onim ostalim 5,2, ka navijačima međusobno oko 19 odsto, ka organima reda 26-27 odsto. I još nekima, pravosudnim organima i tako dalje.

Očigledno je iz ovih objektivnih podataka analize sadržaja da postoje dva sučeljena tima van sporta i sad ćemo o sledećem nalazu – uzroci nasilja: konflikt proistekao iz samog takmičenja osam odsto svega; konflikt unet van samog takmičenja 60 odsto; konflikt unet van sporta 26 odsto. Praktično, ili van sporta ili van takmičenja. Dakle, to nije proisteklo iz onoga što se odigrava na terenu, u sali i tako dalje, pošto su mnogi sportovi bili zastupljeni, fudbal najviše, ali i ostali.

Ta činjenica je sama po sebi dovoljna da zahteva širi angažman, dakle ne samo ovog ministarstva, koje je pomoglo da se sve ovo uradi i da se dalje verovatno nastavi, nego i mnogih drugih, jer očigledno da je reč o organizovanim stvarima koje dolaze i ja ću to na kraju završiti još nekim konstatacijama.

Akteri nasilja – sportisti uključeni u takmičenje 17 odsto, dakle ne tako naglašeno; predstavnici timova i klubova takođe ne previše – 15 odsto, ali navijači 62 odsto, još malo pa dve trećine. Navijači su sada ovde tretirani sa znacima navoda i bez znakova navoda. Videćemo o kojim ljudima je reč, jer sad ide jedna akcija da se razgraniče tipovi navijanja i navijača. Videli ste da neki dobijaju procesuiranje na drugim stranama.

Žrtve nasilja: sportisti 12 odsto; predstavnici timova, klubova i saveza šest odsto; akteri, sudije četiri odsto, gledaoci, posetioci i ostali, navijači 19 odsto, organi reda 27 odsto, pravosudni organi 13 odsto. Da ne idemo dalje.

Odnos medija prema nasilju – osuda nasilja 33 odsto. Trećina. Da li je to mnogo ili malo, možete i sami da zaključite. Naravno, ne može u svakom napisu ili u svakom tekstu odmah da se docira i taj stav, ali karakteristično je da ima pasivnog odnosa 52 odsto. Više od polovine napisa konstatovalo je da je bio tamo neki slučaj itd., ali bez dubljeg ulaženja. To je veliki problem. Mislim da mediji moraju na svojim stručnim skupovima i novinari da obrate pažnju.

Neka se čuje i druga strana, to je još Senekin stav. Stav druge strane je da su 28 odsto, najavljen jedan odsto, izostavljeno 18 odsto i opšte konstatacije koje nisu ni u jednom ni u drugom smislu 51 odsto. Već iz ovoga možete da zaključite kakav je odnos medija.

Sagledavanje nasilja, dakle pokušaj da se uključimo i da vidimo o čemu je reč, ima u 39-40 odsto, znači motivi, ciljevi, uzroci, šta je to što je dovelo do toga; sagledavanje oblika i sredstava nasilja 51 odsto. Znači, pojava, evo vam, to je bilo, gledajte. I to deluje kao korektno, ali je pitanje naravno da li je to dovoljno u ovoj situaciji eskalacije.

Opis nasilja 32 odsto, nepotpun opis 57 odsto, kad bi se moglo još mnogo toga reći u samoj specifikaciji toga što se zaista dogodilo, u tom izostavljanju, u tom ovlašnom odnosu se kriju mnogi problemi, naravno.

I provera činjenica, to je u smislu da li se to zaista dogodilo, 84 odsto zaista se to dogodilo, dakle ne možemo reći da su to neke medijske ujdurme.

Kvalitativna analiza koja ovde ima bar stotinak stavki, zaista je teško, ne želim sada da vam oduzimam vreme, otkrila je neverovatne stvari oko politizacije, oko odnosa policije, oko dogovaranja unapred, zakazivanja svih tih tuča, putovanja, vraćanja na međunarodnom planu, uključenost klubova na neki način. Ogroman broj klubova, ogroman broj nasilja, dakle ne samo veliki centri sportski, dakle to se svuda događa, veoma je rasprostranjeno. Stav stručnjaka – citiram „samo kad se nešto desi, onda sutradan da vidimo šta je to“. I, naravno, stručnjaci fenomenološki kažu ponešto, ali smo daleko od toga da raspakujemo i da vidimo u čemu je stvar.

Mene su neki dan neki novinari pitali: psihološki profil nasilnika. Ono što sam izložio to je analiza odnosa medija prema tome, a psihološki profil nasilnika je nešto komplikovanija stvar, a nemamo ga u ovom domenu na nivou navijaštva, ali sam za ovu priliku hteo da kažem samo par rečenica iz onoga što sam našao. Sport se tretira kao roba, sportisti kao najamnici, stadion kao arena, ulice kao mesto poprišta, navijanje je borba. Oni navijači kažu „fajt“ – „idemo na fajt“, njima je to suština. Navijači postaju ratnici i imaju takve nazive. Klubovi se javljaju kao posrednici koji malo vole da imaju vruć teren, podršku, malo ne bi da se tu iskomplikuje. Ideologija je oko za oko, zub za zub, postaje nemilosrdna, a životni princip je: nasiljem se rešavaju svi problemi, koji je ovih godina i na drugim mestima postojao. Sport je samo mesto na kome se to ispoljava najočiglednije i tu je medijska pažnja veća, više usmerena nego na neka druga mesta. Evo, saobraćaj je recimo jedno drugo takvo mesto i još su mnoga takva mesta.

Osnovni cilj je konflikt. Cilj je konflikt, pobeda silom, gde se organizuje da se napravi konflikt. Ima ljudi koji pristupaju u te navijačke klubove tako što imaju taj proces incijacije. To su vrlo ozbiljne stvari, kao u sektama. A dominantne emocije su isključivost i mržnja o kojoj oni govore: mi mrzimo sve. Govorim sada o ekstremnim slučajevima. A stil je bezobzirnost. Ne uzimamo ništa u obzir, idemo i rušimo sve pred sobom.

To su pojave, dakle, koje više ne pripadaju samom sportu i ova analiza je jedan mali doprinos da imamo sada činjenice, dokaze za sve ono što vidimo. Nisam pomenuo, imamo pet stotina napisa iz prošle godine koji imaju za temu sport i nasilje. Kad bismo sad tih pet stotina stavili u kontekst svih napisa, videli bismo da to nije baš veliki broj koji se bave time.

Završio bih time da treba nastaviti i pratiti i da treba selektovati jedne od drugih i, naravno, one koji žele da se bave sportom, one koji žele da navijaju. Blagoja Topličića sam neki dan na sastanku pitao kako to izgleda u čuvenoj Engleskoj gde su bile takve tuče, i on kaže: dolaze porodice sa sendvičima i sa sokovima, svi lepo sede i navijaju. Mi smo mislili da smo od njih preuzeli sve ovo što ne valja, pa hajde sad da preuzmemo i nešto od onoga što je popravljeno.