U vreme kada se sprovodi borba protiv organizovanog kriminala u Srbiji, nije na odmet podsetiti se nekih obaveza, kako države i njenih organa, pa i sudova, tako i lica koja predstavljaju ove organe. Nesumnjiva je obaveza države i svih koji se bave sprovođenjem pravde da obezbede da se krivična dela otkriju, istraže, da se krivično gone, osude i kazne počinioci krivičnih dela, kao i da se spreči činjenje krivičnih dela. U tome je podjednako važno učešće sve tri vlasti, a najizraženija je uloga policije, tužilaštva i sudstva.
Borba protiv organizovanog kriminala, koja je teška i zahtevna, mora se voditi tako da se istovremeno podržava vladavina prava, obezbedi efikasno sprovođenje pravde i očuva integritet sudskog postupka. Sve ovo najbolje se postiže doslednom primenom i poštovanjem Ustava Republike Srbije, Zakonika o krivičnom postupku, Osnovnog krivičnog zakona, Krivičnog zakona Republike Srbije, te svakako i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije i Skupština Republike Crne Gore, na sednicama od 26.02.2003. godine i Savezna skupština na sednicama Veća građana i Veća republika od 28.02.2003. godine, kao i Evropske konvencije o ljudskim pravima. Ulaskom u Savet evrope konstituisana je i obaveza naše države da obezbedi zaštitu ljudskih prava, garantovanih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, što u praksi podrazumeva zakonodavstvo usaglašeno sa ovom Konvencijom, dostupnost pravdi i obezbeđenje svih sredstava neophodnih za funkcionisanje efikasnog pravosuđa i pravičnog suđenja. Evropska konvencija o ljudskim pravima i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama naše državne zajednice, koja i jeste dragoceni rezultat našeg ulaska u Savet Evrope i prihvatanja evropskih konvencija i standarda, sadrže i grupaciju prava vezanih za sprovođenje pravde u delo. To su pravo na slobodu i bezbednost, koje reguliše zakonitost pritvora i osnove za zakonito lišavanje slobode, kao i procesnu zaštitu lica lišenih slobode, te pravo na pravično suđenje, kojim se reguliše pitanje pristupa sudu i garantuju mere i uslovi za obezbeđenje pravičnog suđenja pred nezavisnim i nepristrasnim sudom. U ovu grupu prava spadaju i pravo na žalbu i obeštećenje za pogrešnu sudsku odluku.
U okviru prava na pravično suđenje značajno je istaći načelo pretpostavke nevinosti. Ovo načelo sadržano je i u domaćem zakonodavstvu i u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama. Tako Ustav RS, kao i dosadašnji Ustav SRJ navode da niko ne može biti smatran krivim za krivično delo dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom odlukom suda. Ovakva odredba je sadržana i u čl. 3. st. 1. Zakonika o krivičnom postupku, dok stav 2. ovog člana navodi sledeće: „Državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da se pridržavaju pravila iz stava 1. ovog člana i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i načelo sudske nezavisnosti.“
Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama u čl. 19. navodi: „Svako je nevin, dok se njegova krivica za krivično delo ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda.“ Sličnu, takozvanu pozitivnu definiciju pretpostavke nevinosti sadrži i čl. 6. st. 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji kaže da se svako ko je optužen za krivično delo smatra nevinim, sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu Zakona.
Načelo pretpostavke nevinosti je jedno od najstarijih načela krivičnog postupka i od izuzetne je važnosti da se primenjuje i poštuje u svim fazama krivičnog postupka, što znači i u fazi tzv. pretkrivičnog postupka koji se odvija pred organima unutrašnjih poslova i tužilaštava. Odgovornost za poštovanje ovog načela je pre svega obaveza sudova, ali i svih drugih državnih organa, dok je sve značajnija i odgovornost medija.
Napred citirana odredba člana 3. st. 2. Zakonika o krivičnom postupku je značajna novina i tačno određuje krug lica najodgovornijih za poštovanje pretpostavke nevinosti. Istovremeno, ona, za razliku od ranijih nedoumica oko tumačenja stava 1. navedenog člana 3. Zakona o krivičnom postupku, i upućuje na to da se radi o pretpostavci nevinosti kao širem pojmu, koji prevazilazi okvire samog krivičnog postupka i ne odnosi se samo na položaj osumnjičenog i okrivljenog u krivičnom postupku i činjenicu da on nije dužan da dokazuje svoju nevinost i da je obaveza dokazivanja optužbe na tužilaštvu kao i poštovanje načela „u sumnji povoljnije za optuženog“ zbog čega je sud u slučaju sumnje dužan da postupa na način povoljniji za optuženog, pa i da donese oslobađajuću presudu ako nije dokazana krivična odgovornost, već uspostavlja šire tumačenje načela pretpostavke nevinosti i nesumnjivo ukazuje da se ono mora primenjivati od početka pretkrivičnog postupka, u fazi policijske istrage, kada se tek stavlja u izgled postojanje osnovane sumnje da je neko lice počinilo krivično delo. Ovako široko tumačenje ovog načela u svemu prihvata i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Nedostatak sankcije za kršenje navedene odredbe Zakonika o krivičnom postupku je donekle nadoknađen donošenjem novog Zakona o javnom informisanju. Tako je i u ovom Zakonu u čl. 37. navedeno načelo pretpostavke nevinosti da se u javnom glasilu niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim, pre pravosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa. U kaznenim odredbama ovog Zakona u čl. 95. st. 1. navedeno je da će se novčanom kaznom od 30.000 do 200.000 dinara kazniti za prekršaj odgovorni urednik javnog glasila, ako se u objavljenoj informaciji neko označi učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasi krivim ili odgovornim pre pravosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa. Nedostatak ovih odredbi je taj što ostavljaju mogućnost da i neki drugi nadležni organ može odlučivati o nečijoj krivičnoj odgovornosti. Odluku o krivičnoj odgovornosti po zakonu može doneti samo nadležni sud i nijedan drugi organ.
Pretpostavka nevinosti, pored toga što štiti položaj osumnjičenog i okrivljenog lica u krivičnom postupku, sprečava, i trebalo bi da sprečava, uticaj i pritisak na sud. Svako malo grublje kršenje ovog načela može da dovede u sumnju nepristrasnost suda. Stoga je dužnost sudija, suda, ali i tužilaštva, policije i predstavnika izvršne vlasti, da poštuju to načelo. Ovo sve tim pre što je ovaj krivični postupak najosetljiviji krivični postupak sa aspekta poštovanja ljudskih prava i mogućih zloupotreba istih. Kada govorimo o sredstvima javnog informisanja, svakako da je njihova odgovornost velika. Svedoci smo svakodnevnog kršenja ovog načela i to najčešće tako što se lica i pre početka sudskog postupka, dakle i pre početka istražnog postupka, proglašavaju krivim i unapred im se u pojedinim slučajevima izriču i kazne. Stoga je velika odgovornost kako policijskih službenika i funkcionera, tužilaca i sudija, tako i vladinih funkcionera, da u svojim izjavama za medije jasno naznače da se radi samo o osnovama sumnje da je krivično delo učinjeno, a da će na kraju sud odlučiti o pitanju krivice. To bi bio značajan doprinos uspostavljanju pravne države, a tako i pravne kulture, što za medije pretpostavlja i poštovanje etike i novinarskog profesionalizma. Uloga medija je velika, jer načelo javnosti garantuje pravo izveštavanja iz sudova i izveštavanja o radu policije, i to tako da je javnost pravilo, a njeno isključivanje izuzetak.
Zainteresovanost javnosti za krivične postupke je već nekoliko godina velika, a naročito poslednjih meseci, pa je primetno i sve učestalije izveštavanje o krivičnim postupcima i preko televizije. Kako je televizija najmoćniji medij, to je i svaka šteta naneta nekom licu preko ovog medija ogromna i skoro nenadoknadiva. Kod ovako velike uloge i odgovornosti medija, samo nezavisni i kompetentni mediji mogu da doprinesu razvoju demokratskog društva, pravne države i kulture.
Valja istaći da kršenje načela pretpostavke nevinosti, svakako nije specijalitet naše države već je uočeno i u zemljama Evropske zajednice, Evropske unije, pa su česti postupci pred Evropskim sudom za ljudska prava, upravo zbog povrede ovog načela. Tako je Evropski sud u više slučajeva utvrdio povredu ovog načela i tako kroz sudsku praksu ovog suda ustanovio više mogućih oblika povrede načela i obavezao države da kao odgovorne plate visoke novčane naknade.
Tako je poznat slučaj Allenet de Ribemant protiv Francuske iz 1955. godine. U ovom postupku je podnosilac predstavke Evropskom sudu smatrao kako ga je ministar policije javno optužio da je bio podstrekivač ubistva bivšeg ministra i zastupnika u parlamentu i to na konferenciji za novinare, koja je održana u prisustvu više policijskih funkcionera. Predstavka je podneta nakon što je podnosilac u Francuskoj bio oslobođen krivične odgovornosti pravosnažnom presudom da je počinio krivično delo ubistva u podstrekivanju. U odluci Evropskog suda za ljudska prava utvrđeno je kršenje čl. 6. st. 2. Evropske konvencije za ludska prava odnosno načela pretpostavke nevinosti. U obrazloženju odluke, ovaj sud je između ostalog naveo da zaštita pretpostavke nevinosti nije zadatak samo suda već i drugih organa vlasti, te da je to što su visoki funkcioneri policije bez ikakvih rezervi i ograničenja spominjali podnosioca predstavke kao počinioca krivičnog dela, značilo jasno proglašavanje krivca pre sudske odluke i ohrabrilo javnost da veruje u njegovu krivicu.
