Deklaracija o nezavisnosti suda vrlo često nije imala instrumente koji bi tu nezavisnost pretočili u praksu, a mislim da je nezavisan sudijski ili sudski budžet jedan od preduslova nezavisnosti suda, naravno uz postupak biranja i razrešavanja sudija koji je, mislim da tu neće biti problema, približno sličan u sva četiri modela. Zagovornik sam ustavne žalbe jer nakon našeg ulaska u Savet Evrope, nakon usvajanja Povelje o ljudskim pravima, za Srbiju je praktičnije da ima ustavnu žalbu u odnosu i na ona pitanja koja će se pokretati pred sudom u Strazburu. Tačno je – to je četvrti stepen, tačno je – to je komplikovano, ali štete koje taj sud dosuđuje u odnosu na zemlje i u odnosu na postupke koje su aplikanti pokrenuli ogromne su. Ako onaj koji aplicira pred tim sudom ne iscrpi sva domaća sredstva, on ne može da aplicira tamo. Čini mi se da je Hrvatska to već uradila. Čini mi se da je to filter koji bi se pokazao kao jako dobar, jako praktičan i sa druge strane kao bolje prihvaćen od sudova u domicilnoj zemlji kada im sopstveni sud ukazuje na kršenje ljudskih prava. Pomenuću jednu odredbu člana 6 koja govori o ljudskom pravu kojim se podrazumeva da se postupak okonča u razumnom roku. Mislim da će Srbija tu jako, jako loše proći. Naravno, zalažem se i za obezbeđenje efikasnog sistema kontrole službi bezbednosti. U ovom trenutku nemam jasnu predstavu kako bi se to ugradilo. Jedan takav zakon je već pisan. Nažalost, nije usvojen.
Pomenuto je da po nekakvom mentalitetu građani radije biraju vođe. Nažalost, svedoci smo da je to tačno, ali mislim da je to posledica dugogodišnjeg ili dugodecenijskog sprdanja političkih stranaka sa institucijama i da niko razuman i normalan neće tražiti zaštitu od kompromitovanih institucija, već će okretati ka vođama. Mislim da je to posledica, a ne neizmenljiva karakterna crta ovog naroda.
