Pravosuđe i građani

Lošem odnosu građana i pravosuđa doprineli su pojedini sudski postupci i sudske odluke, kao i akti sudske vlasti koji su među građanima izazivali i održavali sumnju da sudstvo ne ostvaruje svoju ustavnu ulogu, da nije samostalno i nezavisno – da se u sud ne ide po pravdu, da se ne sudi „ni po babu ni po stričevima“ (kako predanje obavezuje), već da je sudstvo politički instrumentalizovano, da je u službi potreba ondašnje dnevne politike, da se sudi „u strahu od carstva im“, a ne po zakonu. Doprinos ovakvom odnosu našao se i u opštoj tromosti i neefikasnosti sudstva, u skoro nedostižnoj pravdi u sudovima, što je veliki deo građana odvraćalo od traženja sudske zaštite i usmeravalo u privatne kanale koji su često vodili do granice kriminala i anarhije. Zanimanje sudije, nekada po anketama jedno od najuglednijih, zateklo se na nezavidno niskoj lestvici i često se vezivalo za korupciju. Takav odnos građana i pravosuđa (sudstva) uticao je uopšte na stvaranje osećanja pravne nesigurnosti i uverenja da ne postoji vladavina prava niti pravna država kao civilizacijske tekovine kroz koje se vrši zaštita slobode, prava i građana pojedinaca i istovremeno kroćenje političkih moćnika i autoritarne vlasti. Sve to nepoverenje i nezadovoljstvo je, između ostalog, uticalo na promenu vlasti u Republici Srbiji krajem 2000. godine.

Vlada Republike Srbije, Savetom za reformu pravosuđa ima nameru da odnos građana i pravosuđa bitno popravi. To je moguće jedino tako što će se vratiti poverenje građana u sudstvo kao državnu instituciju, koje bi u sistemu podele vlasti moralo biti nezavisno, samostalno, stručno i odgovorno vršiti svoju vlast i time afirmisati vladavinu prava i pravnu državu koji su imanentni svakom demokratski uređenom društvu. Zavrediti poštovanje građana podrazumeva obavezu države da organizuje sudstvo koje će efikasno primenjivati pravedne zakone. U krivičnim stvarima, da odgovornog učinioca krivičnog dela što pre suoči s odgovarajućom krivičnom sankcijom, a u građanskim da, najpre, preuzme ulogu servisa koji će posredovanjem pomoći građanima da uzajamnim popuštanjem reše spor, odvraćajući ih od sudskog postupka (alternativno rešavanje spora), a ukoliko to nije moguće, nastojati da se sudski postupak provede u najkraćem mogućem roku i donese pravedna odluka. Samo pravovremena pravda ima smisla i stvarno je dostižna, dok ona spora svoj smisao gubi i često prerasta u nepravdu. Zbog toga stoji imperativ da se započeti postupci koji dugo traju što pre okončaju, a da se svi budući postupci okončavaju u razumnom roku.

Pored uspostavljanja efikasnog sudstva, unapređenje odnosa građana i pravosuđe na kvalitetnijem nivou zahteva prethodnu identifikaciju bitnih odnosa i prioriteta. Savet za reformu pravosuđa je ove odnose podelio u nekoliko grupa:

– poštovanje, unapređenje i zaštita ljudskih prava uz podizanje pravne svesti građana

– jednostavan pristup pravosuđu i besplatna pravna pomoć za ugrožene kategorije građana

– poboljšanje kvaliteta obaveznog zastupanja u krivičnom postupku,

– standardizovanje vizuelnog izgleda zgrade suda i tužilaštava, kao i izgleda sudija i drugih nosioca pravosudnih funkcija.

Identifikovani bitni odnosi, podeljeni u dominantne grupe, nameću određene obaveze pravosuđu u korist građana, i to:

– unapređenje stanja ljudskih prava implementacijom člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama

– podsticanje rada nevladinih organizacija na podizanju pravne svesti građana

– elementarna edukacija građana (školstvo, mediji)

– javnost

– ciljano (stručno) istraživanje javnog mnjenja

– jednostavan pristup pravosuđu analizom postojeće mreže sudova, ispitivanjem potrebe proširenja isturenih odeljenja sudova i prakse sudskih dana, analizom visine sudskih taksa, načina naplate i mogućnosti oslobađanja od plaćanja takse

– besplatna pravna pomoć ugroženim kategorijama građana uz formulisanje jasnih i čvrstih kriterijuma

– kvalitetnije obavezno zastupanje u krivičnom postupku

– standardi za izgled sudkih zgrada, sudnica, sudija i državnih tužilaca.

Poštovanje ljudskih prava i garantije ljudskih prava (član 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama): Mnogobrojni pokreti za ljudska prava u svetu učinili su da ona zauzmu značajno mesto u odnosima političkih moći i da se ojača i razradi sprovodljiv sistem njihove zaštite, a naročito velik uticaj imali su na nastajuće institucije za zaštitu ljudskih prava u okviru Ujedinjenih nacija i u Evropi. Na taj način je državna suverenost „probijena“, a značaj spoljne odgovornosti države povećan, naročito nakon stvaranja i uspešnog delovanja Strazburškog sistema zaštite ljudskih prava koji je napravio veliki korak napred kada je dozvolio građanima zemalja članica da navodne povrede ljudskih prava iznesu pred međunarodne forume.

Početkom ove godine, kako najavljuju glasnogovornici zvanične politke, očekuje se prijem naše države u članstvo Saveta Evrope. Buduća integracija podrazumevaće obavezu naše države da ratifikuje i time ugradi u nacionalno zakonodavstvo Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i da prihvati – prizna nadležnost Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Od momenta ratifikacije ove konvencije stvoriće se mogućnost za naše građane da se individualno, predstavkom, obraćaju Evropskom sudu u slučajevima kada smatraju da su im ljudska prava povređena, pod uslovom da su iscrpeli sva pravna sredstva po domaćim zakonima. Ukoliko Evropski sud nađe da je predstavka osnovana, može obavezati državu da naknadi štetu svom građaninu. Osnovu konvencijskog sistema predstavlja pravo na pravično suđenje, regulisano članom 6 Evropske konvencije, i to zbog svog značaja, širokog polja primene i neodvojivosti od zaštite drugih ljudskih prava. Više od polovine ukupnog broja slučajeva koje je razmatrao Evropski sud čine slučajevi u kojima se podnosioci predstavke pozivaju na kršenje člana 6. Slučajevi pred Evropskim sudom uglavnom su se odnosili na povrede ovoga prava u krivičnim postupcima pred redovnim sudovima kako u prethodnim i prvostepenim tako i u apelacionim, ali i na postupke i odluke nekih disciplinskih i administrativnih organa.

Da bi se pravo na pravično suđenje ostvarilo, potrebno je da u svakom konkretnom slučaju rasprava bude održana pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu Zakona. Ova garantija podrazumeva odgovarajuću proceduru izbora i razrešenja sudija (od strane izvršne vlasti ili parlamenta), njihov izbor na duži vremenski period ili stalnost njihove funkcije, nepremestivost na drugu funkciju i sl.

Posebno treba naglasiti potrebu da se sačuva spoljni (objektivni) izgled nezavisnosti, bez obzira na ispunjavanje uslova u pogledu kvalifikacija i lične ispravnosti sudije. To se odnosi na doktrinu po kojoj se pravda ne mora samo zadovoljiti već se mora pokazati da je zadovoljena, pa se zato zahteva od sudova da stvore poverenje u javnosti. Garantija koja se odnosi na „sud ustanovljen na osnovu zakona“ izražava zahtev demokratskog društva za nezavinošću suda od diskrecije izvršne vlasti, odnosno potrebu da bi sudska organizacija, nadležnost i funkcionisanje (ali ne i svaki detalj u sudskom sistemu) trebalo da budu previđeni zakonom.

S obzirom na to da je pred Evropskim sudom upadljivo veliki broj slučajeva u kojima je prekršeno pravo na suđenje „u razumnom roku“, sud je često ukazivao na potrebu eliminisanja nekih osobina pravosudne administracije i potrebu promene dugotrajne nacionalne prakse, proučavajući, pri tom, svaki pojedinačan slučaj prema specifičnim okolnostima bez određivanja apsolutnog vremenskog limita. Ovde dolazi do izražaja još jedna dimenzija ovog standarda, a to je dužnost države da bez obzira na troškove, svoje pravne sisteme organizuje tako da se zahtevi iz ovog člana konvencije mogu zadovoljiti. To bi za našu zemlju moglo biti naročito značajno, pa bi se angažovanje u tom smislu trebalo usmeriti ka povećanju efikasnosti rada sudova, smanjenju broja nerešenih predmeta, skraćenju rokova donošenja, a naročito izvršenju sudskih odluka, uz istovremeno podizanje kvaliteta tih odluka. S tim u vezi, važno je istaći da primena „razumnog roka“ u smislu člana 6 počinje od trenutka ratifikovanja Evropske konvencije od strane naše zemlje, jer će tek od tog trenutka pojedinci dobiti pravo na podnošenje individualnih predstvaki Evropskom sudu, što znači da se Konvencija neće primenjivati retroaktivno. Obaveza okončanja suđenja u razumnom roku, pod pretnjom sankcije za državu, sigurno će koristiti građanima i doprineti povećanju poverenja u domaće pravosuđe koje će ovoj obavezi nužno morati da odgovori.

I ostala predviđena prava iz člana 6 predstvaljaju sredstvo za korigovanje nacionalnih sudskih postupaka, ali je očigledno da su zahtevi koji se odnose na javnost raspravljanja pred sudom, izricanje presude i isključivanje javnosti u našem pravu i u parničnom i u krivičnom postupku, ispoštovani i da su donošenjem Zakonika o krivičnom postupku, u velikoj meri, u nacionalno zakonodavstvo implementirani evropski standardi i poštovane obaveze koje je naša zemlja na međunarodnom planu preuzela na sebe ratifikacijom međunarodnih dokumenata i pripremama za ulazak u ravnopravno članstvo Saveta Evrope.

Podsticanje rada nevladinih organizacija na podizanju pravne svesti građana: Danas se i u razvijenim i u nerazvijenim državama obrazuju razna udruženja, fondacije i organizacije s ciljem da unaprede razvoj ekonomije, spreče ekološke katastrofe i, uopšte, brinu o ostvarivanju mnogih pozitivnih društvenih ciljeva ranije prepuštenih samo državi, od kojih je među najvažnijima zaštita ljudskih prava. Do značajnog razvoja i uticaja ovih organizacija u svetu, a od 1990. godine i kod nas, došlo je zbog gubitka vere ljudi u mogućnost da se prilike u društvu promene na dotad uobičajene načine (kroz institucije sistema), te potrebe da se ljudi okrenu novim participativnim instrumentima demokratskog društva. Nevladine organizacije kao tzv. treći sektor (prvi je država, a drugi privreda), ovu prazninu lako popunjavaju svojom prilagodljivošću i mogućnošću da uključe veliki broj građana u ostvarivanje svog ili zajedničkog cilja.

Promene u našem društvu otvorile su put alternativnim institucijama koje efikasnije mogu da izađu u susret ljudskim potrebama, ali se još uvek postavlja pitanje određivanja pravog pojma i položaja ovakvih organizacija, s obzirom na to da ni pozitivnim propisima, a ni u praksi i teoriji nije jasno definisan pojam nevladinih organizacija. Paralelno s tim, potrebno je i kod građana i kod vlasti odagnati strah od politizacije ovih organizacija i pokazati da za državu, a samim tim i za pravosuđe, može biti korisno da se osloni na nevladine organizacije. Kao nezavisne institucije koje predstvaljaju civilno društvo (demilitarizovano demokratsko društvo u kojem se uvažava nivo dosadašnjeg civilizacijskog razvoja slobode i prava pojedinca), nevladine organizacije zaslužuju posebnu pažnju i podsticaj zato što bi drugim organizacijama, medijima, političarima, građanima i građanskim pokretima trebalo da nude istraživanje, analize, studije, strategije, nezavisne izveštaje, pouzdane informacije, relevantne argumente, alternativna rešenja i afirmaciju javnosti. Naročito su značajne nevladine organizacije koje deluju u oblasti ljudskih prava, i to kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. Njihov rad potrebno je usmeravati ka terenskim istraživanjima, prikupljanju podataka, javnom apelovanju, pritisku na različite parlamentarne grupe, počev od lokalnog pa do najvišeg nivoa (lobiranje radi izmene neadekvatnih zakonskih rešenja) izdavanju publikacija, obrazovanju građana, stručnjaka i posebnih kategorija građana, s naročitim osvrtom na stvaranje tačnih predstava u društvu o pravilima postupanja pred sudom, načinima sudskog utvrđivanja činjenica i donošenja odluka, propisima koji se primenjuju i dr.

Uloga nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima bitna je za odnos pravosuđa i građana jer se od ovih organizacija očekuje, s jedne strane, da artukulišu pojedina prava i interese građana van državnih institucija, a da ih zatim afirmišu kroz javno delovanje i skrenu pažnju državnih organa podižući tako nivo pravne svesti građana. S druge strane, od njih se očekuje da afirmišu značaj nezavisnosti sudske vlasti i kvalitetne promene u sudstvu obavljajući ulogu kitičara – ukazujući na eventualna kršenja ljudskih prava u sudskim postupcima, nedoslednost i neefikasnost, pristrasnost ili negativne posledice pojedinih odluka. Zbog toga je potrebno da se pravosuđe s poverenjem „otvori“ prema ovakvim nevladinim organizacijama vodeći računa o interesima pravde i da ubuduće podstiče njihov koristan rad, što će takođe biti jedan od načina da se poboljša komunikacija s građanima i uspostavi kvalitetniji odnos.

Elementarna edukacija – školstvo, mediji: Slobodno se može konstatovati da je nivo pravne svesti i pravne kulture naših građana na nezavidnom nivou. Zbog toga bi im trebalo omogućiti da se upoznaju sa svojim pravima, slobodama, interesima i obavezama, pravnim izvorima, slučajevima u kojima se njihova prava najčešće ne poštuju ili povređuju, na koji način mogu zaštiti svoja prava, ko im u tome može pomoći, koji su instrumenti za zaštitu prava, kakva je uloga suda, pojedinih organa uprave (ombundsmana koji predstoji), specifičnosti položaja sudova, tužilaštava i advokature u sistemu vlasti i njihova organizacija, vrste sudskih postupaka, dozvoljeni i nedozvoljeni načini ponašanja pred sudom i u sudskom postupku, kako na miran način rešiti nastali spor bez vođenja sudskog postupka, kako se odnositi prema policajcima, državnim tužiocima i sudijama, kakav bi trebalo da bude njihov odnos prema građanima, uslovi za obraćanje predstavkom Evropskom sudu u Strazburu i dr.

Građanin je podanik ukoliko prema pravosuđu i drugim državnim organima ima odnos strahopoštovanja. Modernom demokratskom društvu ne trebaju podanici, već slobodni građani svesni svojih prava, obaveza i statusa, kao i državne isnstitucije koje ta prava poštuju i unapređuju. Slobodnim i pravno obrazovanim građanima vlast ne može da manipuliše, a za pravosuđe takvi građani mogu predstavljati kreativan faktor, od značaja za unapređenje međusobnih odnosa. Ulogu edukatora prvenstveno bi trebalo da preuzme prosveta u predškolskim i školskim ustanovama, od najnižeg do najvišeg ranga, upotpunjavanjem stalnog i fakultativnog nastavnog programa, ali i mediji, skretanjem pažnje na odgovarajuće tematske celine. Dragocenu pomoć u edukaciji građana mogle bi da pruže i nevladine organizacije koje se bave ljudskim pravima, Udruženje pravnika, Društvo sudija, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, Advokatske komore, istaknuti pravni stručnjaci, samostalno i uz medijsku podršku.

Javnost i ciljno istraživanje javnog mnjenja: Javnost mora da traži nezavisno sudstvo. Svaki građanin mora biti siguran da će, ukoliko se nađe pred sudom, imati pravedno suđenje, lišeno svakog nedozvoljenog uticaja. S druge strane, rad sudova mora biti poznat javnosti, lišen bilo kakve konspirativnosti. Sudska vlast, kao jedan od oblika državne vlasti, mora biti kontrolisana od strane javnosti. Nijedan nosilac javne funkcije, pa ni sudija, ne sme biti lišen te kontrole kako funkcija ne bi postala samoj sebi cilj i otuđila se od društvene uloge koja joj je namenjena. Posebnu ulogu u javnoj kontroli sudske vlasti trebalo bi da imaju advokatura i novinarstvo. Advokati bi trebalo da budu dobri posrednici između javnosti i sudova – oni su, s obzirom na prirodu profesije, pozvani da javno komentarišu i kontrolišu sprovođenje pravde i tako održavaju poverenje u nju. Od novinara se, s obzirom na njihovu društvenu ulogu koja se ostvaruje kroz omogućavanje javne debate o legitimnim pitanjima demokratskog društva, očekuje da, poštujući interese pravde i pojedina pravila sudske procedure, izveštavaju o lošim stvarima koje se dešavaju u pravosuđu (pogrešnom ili nesavesnom postupanju) i time utiču na pravilan tok postupka i odgovornost, ali i da afirmišu pozitine tokove u pravosuđu, da održavaju autoritet sudstva i dostojanstvo pravne profesije, kao i da edukuju javnost. U poslednje vreme održane su brojne tribine o odnosu sudova i medija. Opšti zaključak je da rad sudova još uvek nije dovoljno otvoren za javnost i medije zbog nepoverenja u novinare, dok s druge strane sudije zameraju novinarima na često površnom ili nestručnom izveštavanju ili senzacionalističkom izveštavanju koje ne poštuje pravila sudske procedure i često ugrožava interese pravde. Zamerka sudija je i u tome što ovakvim skupovima nisu prisustvovali glavni urednici tiražnijih glasila iako su se predstavnici sudstva odazivali na visokom nivou. Saradnja medija i sudova se nastavlja uz uključivanje advokature radi unapređenja odnosa i uspostavljanja opštih pravila ponašanja u obostranom interesu. Previđena je uzajamna edukacija o osnovnim pravilima sudijske i novinarske profesije i etike, o osobenostima pojedinih sudskih postupaka i organizaciji sudova.

Prvi opštinski sud u Beogradu, najveći opštinski sud u zemlji, učinio je prve korake u otvaranju prema medijima, odnosno javnosti. Prošle godine je određen sudija portparol za stalne kontakte s novinarima i izveštavanje o aktuelnim dešavanjima i sudskim postupcima. Nakon toga, formirana je informativna služba u kojoj je više ljudi zaduženo za pripremu informacija koje se plasiraju preko portparola ili u vidu saopštenja preko oglasne table. U februaru se očekuje postavljanje sajta na internetu koji će pružati sveobuhvatne informacije iz suda širokom krugu korisnika. Ipak, ovaj primer je još uvek usamljen. U toku je i izmena Sudskog poslovnika. Predlaže se, prvi put, propisivanje fleksibilnih pravila koja će regulisati mogućnost fotografisanja i video i audio snimanja toka suđenja pod određenim ograničenjima koja se odnose na interes postupka i red u sudnici. Bilo kakvo snimanje u sudnici je do sada bilo bauk za sudije, a video snimanje bi sigurno imalo edukativni karakter za građane, a u jednom broju slučajeva bilo bi od koristi i za učesnike u postupku zbog veće odgovornosti, posebno u postupcima s političkim konsekvencama.

Za problematiku pravosuđa javnost se može zainteresovati i kroz stalno organizovanje okruglih stolova predavanja, foruma s učešćem građana, predstavnika pravosuđa i drugih profesija. Ciljano istraživanje javnog mnjenja upravo bi išlo za tim da se spoznaju interesi i primedbe građana u odnosu na pravosuđe u cilju sveobuhvatnog unapređenja njihovog odnosa (poverenje u sudove, odnos prema tužilaštvu i policiji, mišljenje građana o načinu i efikasnosti izvršenja sudskih odluka i dr.).

Jednostavan pristup pravosuđu: Jednostavan pristup pravosuđu podrazumeva obavezu države da građanima, pod jednakim uslovima, bez bilo kakvih formalnih smetnji, omogući ostvarivanje prava i interesa pred pravosudnim organima i olakša položaj u postupku. Svaki građanin ima pravo da slobodno učestvuje u sudskom postupku koji zadire u njegova prava i interese, odnosno da pokrene sudski postupak za zaštitu ili ostvarivanje tih prava (svako ima pravo na tužbu).

Novi zakon o uređenju sudova trebalo bi da uspostavi novu organizacionu mrežu sudova propisivanjem stvarne nadležnosti radi racionalnijeg i efikasnijeg sudovanja. Predviđeno je da se prvostepena nadležnost redovnih sudova podeli na opštinske i okružne sudove, zavisno od vrednosti ili vrste spora u građanskim postupcima, odnosno visine zaprećene kazne i vrste krivičnih dela u krivičnim postupcima. Osnivaju se apelacioni sudovi, kao drugostepeni, sa sedištima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Vrhovni sud Srbije ostaje najviša sudska instanca u Srbiji, s tim što deo njegove nadležnosti u upravnim stvarima preuzima Upravni sud, kao novi specijalizovani sud (pored Trgovinskog suda), čime ga bitno rasterećuje. Deo pomenutog zakona koji uspostavlja novu organizaciju sudova još uvek nije u primeni.

Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava može se prigovoriti to što je prilikom određivanja sedišta pojedinih sudova vodio računa samo o geografskom (teritorijalnom) principu. Takva podela će održati raniju situaciju u kojoj postoje sudovi (opštinski ) sa pet i sa osamdeset sudija, koji su različito opterećeni po obimu i složenosti posla, što dalje znači da i građani svoja prava u različitim sudovima ostvaruju pod različitim uslovima (npr. u manjem sudu ročište će biti zakazano za mesec dana, a u većem za tri meseca). Očigledno je i nezadovoljstvo sudija koji, bez obzira na rad u različitim uslovima (opterećenosti poslom, troškovi života u određenoj sredini), primaju iste plate. Zbog toga bi trebalo preispitati ovakvo usitnjavanje sudova, posebno ako bi se imale u vidu organizacione mreže sudova u državama Evropske unije (ili Amerike) koje uspešno funkcionišu s manjim brojem sudova i sudija, ali u racionalnijim uslovima.

Naplata sudskih taksi ima za cilj da kroz plaćanje naknade za rad sudova obezbedi budžetski prihod koji će se delom (50%) koristiti za pokrivanje materijalnih troškova, opremanje pravosudnih organa i poboljšanje materijalnog položaja nosilaca pravosudnih funkcija i zaposlenih u pravosuđu (do osnivanja samostalnog sudskog budžeta). Međutim, visina sudskih taksi ne bi trebalo da bude smetnja građanima da ostvaruju svoja prava pred sudom. Ona mora biti dovoljno visoka da bi se iz takvog prihoda obezbedili osnovni uslovi za nesmetan rad pravosuđa, ali ne sme biti presudni faktor odvraćanja od sudskog postupka. Ona može motivisati građane da pre započinjanja sudskog postupka preduzmu sve mere i ulože dodatne napore kako bi nastali spor sa suprotstavljenom stranom rešili sporazumno, uz nečije posredovanje i uzajamno popuštanje. Vođenje sudskog postupka po podnetoj tužbi ne može se uslovljavati plaćanjem sudske takse jer se naplata može vršiti po posebnim pravilima. Određenim kategorijama građana se pod zakonskim uslovima može priznati pravo na oslobađanje od plaćanja sudskih taksa (tzv. siromaško pravo). Kriterijumi za ostvarivanje ovoga prava trebalo bi da budu precizniji u zakonu ili da se propisivanjem određenog pravnog standarda sudijama da mogućnost da utvrđivanje uslova za ostvarivanje ovoga prava ocenjuju i zavisno od okolnosti svakog slučaja, ceneći ukupan socijalni i movinski status građana (a ne samo postojanje stalnih prihoda i činjenicu zaduženja porezom na imovinu). Mogućnost plaćanja takse mora biti fleksibilnija – da se građanima koji ne ostvaruju uslove za siromaško pravo, a nemaju značajne prihode, omogući plaćanje takse u ratama i u nekim vidovima naturalnih davanja – usluga ili, prioritetno od naplaćenog iznosa u izvršnom postupku.

Pravna pomoć prema članu 8 Zakona o uređenju sudova rezerevisana je za odnose među sudovima. Pre pokretanja sudskog postupka sudovi nemaju zakonsku obavezu da građanima pružaju stručnu pomoć. Tu obavezu imaju advokatura i opštine za određenu kategoriju stanovništva (siromašne građane). Kada sudski postupak bude pokrenut, sudije imaju obavezu da neuke stranke (koje nemaju punomoćnika) pouče o procesnim pravima ili da im pod određenim uslovima postave punomoćnika za zastupanje. Stručna pravna pomoć građanima, pored rečenog, iscrpljuje se kroz mogućnost organizovanja sudskih dana (član 17. istog zakona) i van sedišta suda radi davanja pravnih saveta, prijema podnesaka, ali i radi izvođenja pojedinih dokaza (saslušanja). Uvođenjem stalne prakse sudskih dana može se izbeći usitnjavanje sudova. Društvo sudija Srbije i Udruženje pravnika bi kroz volonterski rad svojih članova mogli dati doprinos pravnoj pomoći građanima, a postoji ideja da se za advokate koji pokažu znatno besplatno angažovanje u ovom poslu predvide poreske olakšice.

Poboljšanje kvaliteta obavezne odbrane: Okrivljeni u toku krivičnog postupka po pravilu sam odlučuje da li će imati branioca ili ne. Članom 71 Zakonika o krivičnom postupku predviđeni su slučajevi u kojima okrivljeni mora imati branioca – advokata – kao i trenutak u kojem okrivljenom mora biti obezbeđen branilac. Zakonik propisuje da osumnjičenog organi unutrašnjih poslova mogu saslušati po pravilima koja važe za saslušanje okrivljenog samo u prisustvu advokata (član 226 stav 9 ZKP-a) te da mora imati branioca čim organ unutrašnjih poslova donese rešenje o zadržavanju ( član 229 stav 6 ZKP-a). U slučajevima kada je odbrana obavezna, okrivljeni može sam izabrati branioca – advokata. Ukoliko to ne učini, predsednik suda pred kojim se vodi postupak će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti, po redosledu sa spiska koji predsedniku prvostepenog suda dostavlja advokatska komora (član 71 stav 4 i 5 ZKP-a), u kojem smislu postoji obaveza predsednika suda da vodi računa o podjednakoj opterećenosti advokata odbranama po službenoj dužnosti.

Odbrana branioca određenog po službenoj dužnosti po sadržini i kvalitetu ne sme se razlikovati od odbrane izabranog branioca. U slučajevima obavezne odbrane nije dovoljno da okrivljeni ima samo branioca, već je potrebno da branilac ima aktivnu ulogu, detaljnim upoznavanjem s dokazima u spisima predmeta, korišćenjem svih pravnih sredstava koja, u konkretnom slučaju, imaju opravdanje i mogu koristiti okrivljenom. Međutim, u praksi se može dogoditi da se gubi na kvalitetu obavezne odbrane, i to upravo u situacijama kada se radi o braniocu po službenoj dužnosti – ovo zbog toga što predsednik suda postavlja branioca po službenoj dužnosti po redosledu sa spiska koji dostavi advokatska komora. Dosledna primena ove zakonske odredbe može da dovede u pitanje kvalitet odbrane upravo zbog toga što se svi advokati ne bave krivičnim pravom ili im to nije specijalnost, a neki uopšte ne postupaju pred sudovima. Ova situacija bi se mogla razrešiti ukoliko bi odgovarajuća advokatska komora koja dostavlja spisak advokata vodila računa da se na tom spisku nađu advokati koji se bave materijom krivičnog prava, čime bi se dobilo na kvalitetu odbrane koja okrivljenom mora biti pružena u situaciji kada mu se postavlja branilac po službenoj dužnosti, budući da sud nikako ne može da utiče na kvalitet odbrane koju okrivljeni dobija od izabranog branioca. To je posebno bitno za odbranu pred okružnim sudom. Prema dosad dostavljanim spiskovima advokata za službene odbrane, među sudijama preovladava utisak da je izbor advokata izvršen u njihovom interesu (radi mogućnosti sticanja zarade), a ne u interesu pružanja kvalitetne stručne odbrane građanima. O tome govori veliki broj imena advokata za koje nije poznato da su se svojim odbranama dokazali u krivičnim postupcima (primedbe se odnose na beogradske sudove i Advokatsku komoru Beograda).

Standardizovanje vizuelnog izgleda zgrada i nosioca pravosudnih funkcija: Za poštovanje autoriteta državne vlasti, pored načina ostvarivanja njene suštine, značajni su i formalni uslovi, jer forma često ukazuje na suštinu. Državnu vlast trebalo bi da prate odgovarajući simboli državnosti. Kada je u pitanju pravosuđe ili sudska vlast, ona bi se, pored opštih obeležja državnosti, morala posebno obeležiti i simbolizovati. Sudski poslovnik je već predvideo obavezno isticanje državnih simbola (zastave) ispred sudskih zgrada i njihov položaj.

Bilo bi poželjno da se buduće projektovanje ovakvih zgrada unificira i standardizuje po izgledu, izboru lokacije, funkcionalnosti i bezbednosti, a da se na postojećim zgradama učine moguće i korisne intervencije koje bi ih učinile prepoznatljivim. U sudnicama se obavlja ozbiljan i odgovoran posao od posebnog državnog značaja. Izgled sudnice trebalo bi da na to ukazuje. Po izgledu sudnice u mnogim sudovima u Srbiji se to ne može zaključiti. Zbog toga je neophodna intervencija države koja bi podrazumevala propisivanje pravila o jedinstvenom izgledu sudnica, koja bi tretirala njihovu standardnu minimalnu veličinu, izbor materijala, izbor nameštaja, raspored sedenja za članove sudskog veća, učesnike u postupku i publiku, mesto za isticanje državnih i sudskih simbola, o stvarima koje se ne smeju nalaziti ili isticati u sudnici i dr.

Određivanje uniformnog izgleda sudija i državnih tužilaca ima isti cilj da se ukaže na odgovornost funkcije i u očima građana podigne njihov autoritet. Dodatni argument je težnja naše zemlje da se prikloni zakonskim standardima, ali i praksi i tradiciji zemalja Evropske unije. U tim zemljama tradicionalna službena odeća za sudije i državne tužioce je toga. Ideja o uvođenju toge, kao službene odeće u pravosuđu, nailazi na odobravanje kako sudija i državnih tužioca, tako i građana. U predlogu novog Sudskog poslovnika ugrađena je odredba koja predviđa togu kao službenu odeću, s tim da se njen definitivan izgled propiše posebnim aktom ministra pravde (u različitim varijantama zavisno od visine sudske instance). Kada sudije obuku službenu odeću, imaće obavezu da i od ostalih učesnika u postupku, službenika i publike zahtevaju primeren izgled kojim se poštuje dostojanstvo suda. To je trenutno prisutan problem koji oslikava našu kulturu kroz jedan segment odnosa građana prema pravosuđu. Rešavanje ovog problema može se postići sveobuhvatnom edukacijom građana od strane pravosuđa, advokature, medija i drugih i zaoštravanje stanja sudija prema onima koji neprimerenim izgledom u sudnici vređaju dostojanstvo suda.