Dejan Stojković završio je Fizički fakultet u Beogradu 1994, kao prvi u generaciji, a 1997. magistrirao je u Grupi za elementarne čestice i gravitaciju Instituta za fiziku u Zemunu. „Te iste godine dobio sam nekoliko ponuda za usavršavanje u inostranstvu, a odabrao sam Case Western Reserve univerzitet u Klivlendu, SAD, koji u svom sastavu ima grupu za kosmologiju svetskog renomea. O renomeu samog univerziteta govori i činjenica da je prva američka Nobelova nagrada iz fizike dodeljena za Majklson-Morlijev eksperiment izveden upravo na ovom univerzitetu“, kaže Stojković. Doktorsku disertaciju Stojković je odbranio 2001. godine, a onda je dobio dva postdoktorska radna mesta, na Univerzitetu Alberta u Edmontonu i na Univerzitetu Mičigen u An Arboru. Prvu profesuru dobio je na Case Western Reserve univerzitetu, a 2007. prelazi na Državni univerzitet Njujorka u Bafalu (SUNY at Buffalo), gde i danas radi.
Na pitanje šta je presudno doprinelo njegovoj karijeri, Stojković kaže da je to vrlo široko i temeljno znanje koje je dobio na beogradskom Prirodnomatematičkom fakultetu i na Institutu za Fiziku. „Ono je predstavljalo odličnu bazu za početak mog naučnog istraživanja u Americi. U oblasti kojom se bavim (gravitacija, kosmologija i fizika elementarnih čestica) konkurencija je izuzetna, tako da samo najbolji postdiplomski studenti u generaciji mogu da se priključe istraživačkoj grupi u toj oblasti. U praksi, lakše je biti student generacije nego priključiti se grupi u ovoj oblasti fizike jer su zahtevi rigorozni“, objašnjava Stojković i dodaje da je i kasnije, posle doktorata, konkurencija žestoka, a da statistika kaže da jedan od 10 doktora u ovoj oblasti dobije postdoktorski status, a jedan od 10 postdoktora dobije profesuru. Ostali menjaju oblast fizike, idu tamo gde je lakše i gde ima mnogo više otvorenih pozicija. „Gravitacija, kosmologija i fizika elementarnih čestica smatra se u Americi i svetu plemenitom oblašću kojom može da se bavi samo mali broj probranih ljudi. Kako je moje obrazovanje dobijeno u Beogradu bilo vrlo jako, moja startna pozicija je bila bolja od ostalih postdiplomaca, i ja tu prednost nisam ispuštao sve do danas.“
Stojković kaže da je na početku imao problem da promoviše svoju ideju, ali da je vremenom išlo sve lakše. „Fizika je prirodna nauka, ali je društvena komponenta vrlo jaka. Teško je promovisati nešto radikalno novo, uvek postoji otpor. Ali dugogodišnji prethodni rad daje naučniku određenu reputaciju, koja kasnije određuje kako će njegove ideje biti primljene u naučnoj javnosti. Kao primer navodi najnoviju predikciju „elektroslabih zvezda“ (videti okvir „Elektroslabe zvezde i drugi najznačajniji radovi“) koja je, dodaje, u naučnim krugovima opšteprihvaćena gotovo bez rezerve.
Stojković ne planira da menja oblast istraživanja. No, on napominje da kod naučnika iz oblasti koju istražuje postoji jaka tendencija da zbog prevelike konkurencije, nedostatka grantova (novca) i nemogućnosti plasiranja svojih doktoranata, prelaze u druge, manje konkurentne oblasti, gde ima mnogo više novca, otvorenih pozicija i mogućnosti za napredovanje. „Nikada ne bih promenio oblast istraživanja. Moj naučni rad je finansiran iz fondova mog matičnog univerziteta i od strane američke vladine fondacije NSF (National Science Foundation), i do sada je finansijska podrška bila vrlo stabilna. Takođe, promena oblasti istraživanja bila bi formalno odustajanje od mog dečačkog sna – razumevanja misterija svemira koji nas okružuje i čiji smo mi deo – i što verujem da je bio san svih nas koji su se na ovaj ili onaj način opredelili da studiraju prirodne nauke“, kaže Stojković.
Stojković kaže da bi teško uspeo da svoje planove realizuje u Srbiji i smatra da postoje problemi u odnosu našeg društva prema nauci, a da iz toga proizlaze sve ostale prepreke. „Svako petogodišnje dete će brzo nabrojati pet naših sportista ili pevačica, a verovatno neće znati niti jednog našeg naučnika. Kad naš naučnik objavi interesantan rad u prestižnom međunarodnom časopisu, što je ekvivalent recimo osvajanja medalje na međunarodnom takmičenju, naši mediji treba da napišu nešto o tome. Onda ćemo vrlo brzo dobiti nove generacije klinaca koje će odrastati sa željom da budu novi Ajnštajni i Darvini. A to će za sobom povući celo društvo na viši nivo. Kada budem video doček nekog našeg naučnika ispred Skupštine, znaću da se nešto stvarno promenilo“, navodi Stojković. On intenzivno sarađuje sa naučnicima iz Srbije. Učestvovao je u organizaciji međunarodne konferencije Balkan Workshop u Kladovu 2007. i Prolećne škole fizike u Nišu 2009, a trenutno radi na organizovanju još jedne konferencije koja će biti održana 2011. godine. „I uvek kad posetim Srbiju, obavezno održim predavanje ili na Kolarcu ili na Univerzitetu“, dodaje. „Voleo bih da se jednom vratim u Srbiju, ali za to moraju da se stvore uslovi. Aktivno radim na kreiranju tih uslova, ne samo za sebe nego i za sve koji su otišli odavde, ali naravno, malo toga zavisi od mene“, zaključuje Stojković.
Upitan koji naučni rad smatra najznačajnijim, Dejan Stojković kroz šalu odgovara da svoj najbolji rad još nije napisao: „Što se tiče već napisanih radova, to je kao da vas pitaju koje od svoje dece najviše volite. Teško je reći. Uostalom, postoje različiti kriterijumi za procenu važnosti nekog rada. Po broju citacija (citiranosti), to bi bio „Quantum radiation from a five-dimensional rotating black hole“ objavljen u časopisu „Physical Review“ 2003. godine, koji je, kaže Stojković, pokrenuo seriju radova o kvantnom zračenju višedimenzionalnih crnih rupa, značajnom za mogućnost produkcije mini-crnih rupa na LHC-u u CERNU-u. Ovaj rad pokupio je 130 citacija. Ako je kriterijum renome časopisa, onda bi kao najznačajniji rad izdvojio neki od objavljenih u „Physical Review Letters“ koji publikuje samo najznačajnije pomake u fizici. Kao primer navodi rad „Homogeneity, flatness and large extra dimensions“ iz 2001. godine, gde je, kako nam objašnjava, sa kolegama Glenom Starkmanom i Makom Trodenom pronašao rešenja za složene kosmološke probleme u kontekstu teorija sa više dimenzija. „Ali, po najvećem i najbržem uticaju na svetsku nauku, to bi bio moj nedavni rad ‘Electroweak stars: how nature may capitalize on the standard model’s ultimate fuel’ koji je još u procesu publikacije u časopisu ‘Physical Review Letters’. U tom radu su predvideli postojanje nove klase zvezda koje su nazvali ‘elektroslabim zvezdama’.“ O ovom naučnom radu i otkrićima do kojih se u njemu došlo izvestili su brojni svetski naučni časopisi kao što su „Astronomy“, „Physics World“ ili „Technology Review“.
Ime i prezime: Dejan Stojković
Karijera: Profesor fizike na američkom Državnom univerzitetu Njujorka u Bafalu. Naučna grupa kojoj pripada je HEPCOS (High Energy Physics and Cosmology). Istražuje gravitaciju i kosmologiju, fiziku elementarnih čestica, crne rupe, astrofiziku…
Obrazovanje: Diplomirao je na Fizičkom fakultetu u Beogradu 1994. godine, magistrirao tri godine kasnije na Institutu za fiziku kod profesora Aleksandra Bogojevića, a doktorirao 2001. na Odeljenju za fiziku Case Western Reserve univerziteta u Klivlendu, SAD.
