Za sada prvi partijski predlog novog ustava Srbije, stigao iz Demokratske stranke Srbije, predviđa podelu Srbije na pet regiona, dvodomu skupštinu, predsednika biranog na neposrednim izborima, ali sa manjim ovlašćenjima nego sada i pojednostavljenom procedurom smenjivanja. Za Kosovo se kaže da je „sastavni deo Jugoslavije, time i Srbije“ i da bi ono „posle rešenja njegovog položaja“ bilo šesti region u Srbiji. Prema najavama potpredsednika DSS-a (imena autora dokumenta nisu saopštena), ustavnim načelima Srbija je određena kao federalna jedinica Jugoslavije, ali su ona primenljiva i u slučaju raspada federacije. Dvotrećinskom većinom glasova Ustav bi trebalo da donese ustavotvorna skupština, izabrana nakon raspuštanja Narodne skupštine, na neposrednim izborima. Srbija je sekularna država.
Republika Srbija bi, prema Predlogu DSS-a, bila definisana kao „država svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi“. „Nije unet pojam ‘država srpskog naroda’ zato što definicija u sebi neminovno implicira pojam suverenosti (izvora vlasti), koja može da se zasniva samo na građaninu, kao apstraktnoj pravnoj tvorevini“, precizira se u dokumentu.
DSS predlaže podelu Srbije na pet ravnopravnih regiona, sa sedištima u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu i Užicu, a novi regioni (ne računajući Kosovo) mogli bi da se obrazuju samo u postupku predviđenom za promenu Ustava. Vojvođanske i sandžačke stranke već su izrazile negodovanje zbog takvog predloga.
Zamišljeno je da regioni imaju „finansijsku autonomiju zajemčenu Ustavom, koja se realno izražava putem izvornih regionalnih poreza i taksi i učešćem u delu prihoda Republike Srbije“. Regioni bi imali svoje izvorne nadležnosti, ali je ostavljena i mogućnost da im Republika naknadno poveri sprovođenje određene nadležnosti. Imali bi svoje skupštine (jednodome, birane po proporcionalnom izbornom sistemu) i vlade i mogli bi da donose zakone iz svojih nadležnosti. Među taksativno nabrojanim izvornim nadležnostima nalaze se donošenje statuta, osnivanje i uređivanje regionalnih organa i javnih službi od regionalnog značaja, utvrđivanje izvora prihoda regiona, donošenje budžeta i završnog računa, prostorno planiranje, staranje o poljoprivredi, stočarstvu, šumarstvu, lovu, ribolovu, turizmu i ugostiteljstvu… Na nivou Srbije predviđaju se „posebni mehanizmi za ujednačavanje ravnomernog regionalnog razvoja“, a regioni imaju mogućnost ostvarivanja pune saradnje sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama stranih država, uz obavezu poštovanja teritorijalnog jedinstva i ustavnog poretka Srbije.
Regioni na sporne odluke Vlade Srbije mogu da se žale Ustavnom sudu, kao najvišoj instanci, čije su odluke konačne i izvršne. Na predlog Vlade Srbije Ustavni sud imao bi ovlašćenje da raspusti vladu i skupštinu regiona.
Promena u odnosu na postojeći ustav Srbije jeste i organizacija vlasti koja podrazumeva dvodomu skupštinu i predsednika sa manjim ovlašćenjima nego do sada, dok bi ovlašćenja Vlade ostala ista. Skupštinu bi činili veće građana i veće regiona, čiji bi poslanici bili izabrani po poroporcionalnom sistemu, na neposrednim izborima, sa mandatom od četiri godine. Veće građana imalo bi 150 poslanika, a veće regiona 100 (pojedini regioni bili bi zastupljeni sa 10 do 25 poslanika), a svako veće bi iz redova svojih poslanika biralo svog predsednika, tako da više ne bi postojala funkcija predsednika Skupštine. Pripadnici nacionalnih manjina u oba veća birali bi se primenom pozitivne diskriminacije.
Veće regiona imalo bi pravo veta na odluke veća građana po pitanjima koja se odnose na zakone o izboru poslanika u veće regiona, na teritorijalnu organizaciju i prostorno planiranje. Veće građana može biti raspušteno odlukom predsednika Republike na predlog Vlade, ali veće regiona ne može biti raspušteno. Veće građana određuje politiku Vlade.
Predsednik Republike bira se na neposrednim izborima, sa mandatom od pet godina i pravom da bude dva puta biran. On predlaže Skupštini mandatara za predsednika Vlade, na predlog Vlade može da raspusti veće građana, predstavlja državu u zemlji i u inostranstvu, predlaže jedan broj članova visokog saveta pravosuđa i Ustavnog suda, ali više nema pravo da odbije da potpiše zakon koji je usvojila Skupština. Kad je privremeno sprečen da obavlja dužnost, kao i u slučaju smene, do izbora novog zamenjuje ga predsednik veća građana, ali se to pravo odnosi isključivo na „nadležnosti reprezentativne prirode“, ali ne i, recimo, na raspuštanje veća građana. Za razrešenje predsednika više nije potreban referendum – postupak za razrešenje pokreće dvotrećinska većina poslanika. Ako Ustavni sud oceni da je predsednik prekršio Ustav ili zakon ili izvršio krivično delo, dužnost mu prestaje po sili Ustava u trenutku donošenja te odluke.
Predviđeno je i osnivanje vrhovnog saveta pravosuđa, čiji bi zadatak bio imenovanje sudija i predsednika suda.
Predlog za promenu Ustava mogu da podnesu najmanje 100.000 birača, najmanje jedna trećina poslanika u veću građana ili veću regiona, predsednik Republike i Vlada. O promeni Ustava odlučuje svako od veća Narodne skupštine. Promena Ustava je usvojena ako za nju glasa kvalifikovana, dvotrećinska većina poslanika u svakom od veća. Ako se ne postigne potrebna većina, saziva se zajednička sednica veća i promena je usvojena ako za nju glasa 167 poslanika Skupštine. Ako ni tada ne bude postignuta potrebna većina, promeni Ustava ne može se pristupiti u narednih godinu dana.
