„VREME„: Kakvi su vaši utisci sa konferencije „Socijalne politike u svetlu svetske ekonomske krize„?
Moram da kažem da sam veoma zadovoljan. Već na samom početku, imali smo čast da na otvaranju govori poslednji premijer bivše Jugoslavije, Ante Marković, koji je ostao u lepom sećanju svim njenim građanima i čiji je ovo simbolički povratak u zgradu u kojoj je nekada bio domaćin. U svom govoru na konferenciji dao je jednu sjajnu i vrlo detaljnu analizu situacije. Njegov predlog zemljama regiona da se u borbi sa krizom više oslanjaju na sopstvene snage nešto je sa čime se apsolutno slažem. Isti savet bi trebalo da primene sve evropske zemlje, kako razvijene tako i one manje razvijene, ali će zemljama izvan Evropske unije kriza svakako teže pasti, jer one prevashodno izvoze u zemlje članice EU, u kojima se posle krize potražnja neće još dugo vratiti na nivo na kom je bila pre krize.
U poređenju sa antikriznim merama zemalja članica EU, kako vam izgledaju paketi mera koje su donele vlade zemalja u regionu?
Mnoge mere bi svakako trebalo sprovesti, bez obzira na krizu. Neke među njima, sprovedene i u EU i u regionu potpuno su neefikasne i neće doprineti ublažavanju krize. Na primer, sve one mere koje se odnose na smanjenje javne potrošnje kroz smanjivanje putnih troškova i reprezentacije u javnom sektoru su neefikasne, njihov efekat je pre svega psihološki. Brine me i što smo čuli da ima mera koje bi mogle da izazovu kontraefekat i dovedu do još većeg smanjenja tražnje. Mislim da pri donošenju mera treba strogo voditi računa da se izbegnu sve mere koje dovode do smanjenja tražnje. S druge strane, zemlje sa hroničnim budžetskim deficitom ne mogu se ponašati isto kao one koje taj problem nemaju, pa ne mogu sebi da dopuste da suviše stimulišu javnu potrošnju, tako da tu postoji dilema, šta je manje zlo. Čuli smo tokom konferencije kritičare koji kažu da je premalo dugoročnih mera. Moje mišljenje je da je u ovom trenutku nemoguće naći dugoročno rešenje, s obzirom na to da kriza traje i da niko ne zna kada će proći. Dakle, svi se moramo osloniti na sopstvene resurse. Tu ne mislim na prirodne resurse, već pre svega na sopstveni rad, na radnu snagu. Znate, u mojoj zemlji ima mnogo ljudi iz Srbije, oni dolaze u Nemačku da rade. To nije novo, ali Srbija očigledno ima potencijala u radnoj snazi, a taj potencijal se koristi u drugim zemljama, a ne u Srbiji. Ekonomija balkanskih zemalja ne bi trebalo da se oslanja na izvoz radne snage, nego na uvoz kapitala. Mislim da dugoročno rešenje treba tražiti u tom pravcu: kako sopstvenu radnu snagu zadržati u sopstvenoj zemlji zarad opšte koristi.
Nedavno ste postali direktor beogradske kancelarije Fondacije „Fridrih Ebert„. Kakvi su vaši planovi?
Još uvek učim, ali mislim da rad Fondacije treba da bude usmeren na tri tačke. Jedan je jačanje socijalnog dijaloga u Srbiji, što je cilj ove konferencije. Dakle, povezivanje države, sindikata i drugih socijalnih i političkih činilaca. Tu je i regionalna saradnja. Druga stvar na koju bih voleo da se fokusiramo jeste ekonomsko jačanje Srbije, a treća tačka je evropska integracija Srbije. Put integracija u Srbiji ima dve dimenzije. S jedne strane, uveren sam da je Srbija na dobrom putu da postane normalna demokratija. Imam veliko poverenje u vašu sadašnju vladu, bez obzira na to što joj se potkrade poneka greška u potezima. Nadu mi uliva i vaš nevladin sektor.
Završio je političke nauke i sociologiju u Nemačkoj i Meksiku. Bio je naučni saradnik Centra za istraživanje ekonomije (CIDE) u Meksiku i na Institutu za istraživanje Iberoamerike u Hamburgu. U Fondaciji „Fridrih Ebert“ radio je u Odseku za istraživanje zemalja u razvoju, a bio je i predstavnik ove fondacije u Japanu i Mađarskoj. U Srbiji je od septembra 2008.
