Oni znaju znanje

Anegdote o „ekspertima“ koji smatraju da su tašna i mašna dovoljne da bi nešto „analizirali“, a potom je Srbija trebalo da njihovo mišljenje smatra merodavnim, nisu bile izmišljotina. U slučaju „eksperata za obrazovanje“ tašna i mašna imale su elektronski oblik i sastojale su se od sajta na kome se kao opcija za kontakt nije navodio čak ni mobilni telefon „eksperta“, već samo mejl. Iza takvih NVO-a ostali su samo neposećeni sajtovi i izveštaji donatorima u kojima se kao razlog neuspeha misije navodilo da Srbija ne želi reformu obrazovanja. Da to nije tako i da srpska javnost hoće da sasluša mišljenje NVO-a dokazuje Centar za obrazovne politike (COP) iz Beograda, koji je upravo proslavio treću godišnjicu rada. Razlog uspeha COP-a leži u tome što u njemu rade oni koji stvarno nešto znaju o obrazovanju, pa njihovi projekti imaju smisla, a eksperti Centra uvek su spremni da se odazovu pozivima novinara. Prema rečima Bojana Komnenovića, jednog od osnivača COP-a, on je proistekao iz Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM).

foto: a. anđić

„AAOM je bio pre svega usmeren na praktično delovanje, a posle promena u Srbiji 2000. godine javila se potreba da se fokus sa visokog obrazovanja preusmeri na obrazovanje uopšte i na istraživanje o tome kako se obrazovanje razvija i koja je njegova uloga u našem društvu. Struktura AAOM-a nije bila prilagođena za takve delatnosti i zato je u okviru njega osnovan COP, koji je ubrzo postao i samostalan. U regionu u to doba nije postojala organizacija koja bi se bavila obrazovnom politikom, ali smo uspostavili kontakt sa organizacijama u Norveškoj, Portugalu i Nemačkoj. Po modelu tih centara formirana je i unutrašnja struktura COP-a koja je prilagođena našim prilikama. U to doba kod nas su se proučavale obrazovna pedagogija i psihologija, ali ne i obrazovne politike, pa obrazovanje nije posmatrano kao deo šire društvene stvarnosti. Zato je naš cilj bio da se u društvu stvori svest o postojanju obrazovnih politika.“

Centar danas ima dvadesetak saradnika u Srbiji i još toliko u zemljama bivše Jugoslavije i Albaniji, a većina njih radi

na univerzitetima ili naučnim institutima i stoga probleme obrazovanja znaju iz prve ruke. Martina Vukasović, direktorka COP-a, kaže da je kvalitetan pristup u radu sa medijima neophodan jer gotovo nijedan medij nema novinara koji je zadužen da prati obrazovanje: „Obrazovanje se u medijima pojavljuje samo kada se dogodi neki skandal ili kada se pokažu loši rezultati. Kada nam se jave novinari, od nas očekuju jednostavna objašnjenja, a mi na to ne možemo da pristanemo, jer je to banalizacija. Mediji nisu krivi za to jer oni samo odslikavaju stav koji, nažalost, preovladava u našem društvu kada je reč o obrazovanju.“

Posle stagnacije u periodu 2004–2008. godine, kada, uprkos pokušajima COP-a, nije bilo saradnje sa državnim organima, ona je danas redovna. Osnovna sredstva za rad COP-a obezbeđivao je Fond za otvoreno društvo, a projekte su podržavale i evropske i američke fondacije, kao i EU. Do sada nije bilo značajnijeg finansiranja iz srpskih državnih fondova.

U javnosti postoji shvatanje da reforma školstva u Srbiji treba odmah da pokaže rezultate. Martina Vukasović kaže da se rezultati reforme koja se sprovede u prvom razredu osnovne škole vide tek kada taj đak završi osnovnu školu, ali ističe da osim ove postoji još opasnija greška koju bismo mogli da počinimo: „Postoji shvatanje da kada jednom izvršimo reformu obrazovanja, sistem treba ostaviti na miru jer je konačno reformisan, ali to nije tako. Tajna svih uspešnih obrazovnih sistema je u tome što se oni stalno prilagođavaju promenama u društvu.“

U svetlosti ove činjenice treba posmatrati i predlog Martine Vukasović da se u Srbiji razvije studijski program koji će obučavati kadrove za istraživanje i analiziranje obrazovanja sa multidisciplinarnim pristupom. Potreba za takvim stručnjacima postoji u čitavom regionu, a odgovarajućeg programa još uvek nigde nema i stoga bi za Srbiju bilo dobro da je neko ne pretekne jer bi se u tom slučaju kadrovi obučavali kod nas.