Kad se povede razgovor o islamu, u poslednje vreme, po pravilu se prvo, kao neko izvinjenje i ograda, saopšti površna agnostička konstatacija da o tom višestruko značajnom fenomenu nedopustivo malo znamo. U načelnom smislu, to je svakako tačno. Ali, o čemu se, uopšte, dovoljno zna? O hrišćanstvu možda, ili pravoslavlju? Teško je poverovati. Zašto, onda, ta stereotipna samozaštitna ograda baš u vezi s islamom? Sa sigurnošću se može ustvrditi da je navodna, a i stvarna nedovoljnost znanja kojima raspolažemo o islamu i o muslimanima u sve manjoj meri posledica oskudice raspoloživih informacija o ovoj velikoj svetskoj religiji i njenim sledbencima. Ne samo na tzv. svetskim jezicima već sve više i na srpskom, o islamu se svim postojećim sredstvima beleženja i prenošenja informacija toliko obaveštava, kazuje, piše i objavljuje da se pre može govoriti o prezasićenosti, pa i zagušenosti informativnog prostora nego o njegovoj nepopunjenosti.
Problem navodne (a i stvarne) neobaveštenosti o islamu, koja se redovno ističe, čak i među onima koji prate informacije i literaturu o ovoj kompleksnoj temi, potiče, reklo bi se, dobrim delom iz motivacijskog sloja interesovanja za sve ono što se pod zaglavljem „islam“ obično podrazumeva i, još više, očekuje. Pitanje je koliko se svemu tome prilazi s autentičnom i otvorenom intelektualnom radoznalošću, a koliko s očekivanjem, pa i intimnim, samom sebi nepriznatim priželjkivanjem da se kroz dodatno obaveštavanje i saznavanje doživi potvrda nečega što se već misli, veruje ili naslućuje. Islam, kao nešto bitno strano, ali i blisko, drugačije, ali i prepoznatljivo, i neizbežno delotvorno u našim životima i sudbinama, do sudbine sve nedeljivijeg sveta, „osuđen“ je na izrazito interesno i angažovano,vrednosno, kulturno i politički oprezno i sumnjičavo čitanje. S obzirom na sve istorijske i civilizacijske okolnosti, drugačije jednostavno ne može ni biti, ali toga unutrašnjeg svojstva većinskog vanislamskog prilaza islamu u svakom trenutku moramo biti svesni. Ne zavaravati se da smo saznajno nevini i istinski otvoreni za (islamski) drugo i drugačije. Nisu to, dakako, pretežno ni muslimani. Opterećenost zadatim ideološkim i inim, prethodnim predstavama o ne-islamu, a konkretnije o hrišćanstvu i Zapadu, među muslimanima je, i istorijski i aktuelno, štaviše, još izraženija, dotle da se kod njih izazov radoznalosti u pogledu razumevanja „nevernika“ u određenim vremenima i sredinama gotovo i nije iskazivao. Islam je bio i ostajao jedina i dovoljna istina jer „Alah sve najbolje zna“.
„Neobaveštenost“ (ali i neobaveštenost) o islamu dubinski ishodi, dakle, iz intelektualne i emocionalne nespremnosti i nepripremljenosti za suočavanje s onim što on stvarno jeste, ali i s onim što mi, u većini, stvarno jesmo, pa se, radi izbegavanja dvostruko neprijatnog „kratkog spoja“, po navici pribegava samo prividno sokratovski skromnoj i razoružavajućoj tvrdnji-alibiju o nedovoljnosti vlastitog, ali i opšteg poznavanja islamskog Drugog i Različitog. Imamo li, međutim, danas i ovde, pravo na takvu komotnu evazivnost? Sve, uključujući našu budućnost, a i budućnost dodeljenog nam jedinog sveta, gromko poručuje da nemamo. Ni mi, ni muslimani, ni bilo ko drugi…
Pozivam, stoga, iskreno zainteresovane čitaoce da, kao svoj možda prvi istinski korak u upoznavanju islama, učine napor i poklone pažnju ovom tematskom dodatku „Vremena“. On nije zamišljen i sastavljen s neprimerenom ambicijom da ispriča čitavu veliku i dugu islamsku sagu, od Muhameda do Osame bin Ladena, već da visokotiražno pruži neke osnovne činjenične podatke, mozaički predoči različita viđenja pojedinih fenomena povezanih s islamom, podstakne na razmišljanje i, na izlasku, radoznalca snabde Arijadninom niti za puteve i neminovne stranputice daljeg saznavanja. Ako mu i kad mu u tom saznajnom uspinjanju odista postane do kraja jasno i samo to ko je i šta je stvarno bio i ostao Muhamed, a ko je i šta bi mogao biti i ne ostati Osama bin Laden, verujem da više neće osećati potrebu da se, i pred sobom i pred drugima, retorički zaklanja iza floskule o nepoznavanju islama.
