Nedostaci azilnog sistema

Postojeći Zakon o azilu Republike Srbije donesen je 2008. godine i to kao jedan od uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Doneseni zakon nije bio rđav, kako su ga tada svi činioci sistema ocenjivali. Sa druge strane, ni tadašnja situacija nije bila rđava – 2008. godine u Srbiji je zabeleženo samo 77 izraženih namera za azil. Postojao je jedan centar za smeštaj azilanata u Banji Koviljači koji je imao kapacitete i veće od potrebnih, procedura za dobijanje azila funkcionisala je po zakonu… Kako kaže Miroslava Jelačić, pravna analitičarka nevladine organizacije 484, tada je sve funkcionisalo jer je tadašnji migracijski tok bio, kolokvijalno rečeno, dosta jednostavniji.

Situacija postaje komplikovanija i složenija od 2010. godine. Do kraja ove, 2014. godine, nadležni organi će imati preko 7000 izraženih namera, što je dakle sto puta više nego pre šest godina. Zakon, odnosno azilni sistem, sa druge strane, ne uspeva da odgovori i da se prilagodi novonastalim promenama i novim potrebama.

Upravo su ove drastične promene karakteristika migracijskog toka i neprilagodljivost sistema razlozi što je počelo da se razmišlja o izmenama zakona. „Ne treba zaboraviti ni proces usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije“, kaže Miroslava Jelačić. Treći motiv za razmišljanje o promenama postojećeg zakona jesu pravne praznine i nedoslednosti koje su detektovane u samom tekstu zakona, ali i u praksi.

Grupa 484 i Beogradski centar za ljudska prava zbog toga su napisali dokument „Unapređivanje Zakona o azilu“ u kome su predstavljeni predlozi izmena postojećeg zakona. Taj predlog je i svojevrsna slika manjkavosti sadašnjeg sistema. Dokument je predstavljen na konferenciji „Sistem azila i migracije: dve priče“ koji je održan 26. septembra u Beogradu.

„U radu na ovom dokumentu smo pre svega polazili od relevantnih odredbi međunarodnog prava zaštite ljudskih prava jer one posredno pružaju zaštitu tražiocima azila i, sa druge strane, u znatnoj meri ograničavaju postupanje države pre svega kroz tumačenje njihovih nadzornih tela. U velikoj meri smo se oslanjali na odredbe UN konvencije o statusu izbeglica, kao i na zaključke Izvršnog komiteta UNHCR-a. Evropski okvir jeste polazna osnova, ali su u obzir uzimane i specifičnosti Republike Srbije, pre svega ustavno-pravni poredak RS, institucionalni i administrativni kapaciteti sa kojima RS raspolaže i ekonomske i socijalne faktore koji u značajnoj meri utiču na oblikovanje zakona“, rekla je Miroslava Jelačić.

O dokumentu je govorila i Lena Petrović, pravna savetnica Beogradskog centra za ljudska prava.

PREDLOZI: Određeni pojmovi u sadašnjem zakonu trebalo bi da se preciznije definišu. Dokumentom su uvedeni neki novi instituti poput humanitarnog utočišta. Sam pojam „tražilac azila“ bilo bi lice koje je izrazilo nameru da traži azil, a ne lice koje je podnelo zahtev.

Pravo na azil je prošireno tako da sada obuhvata i utočište i supsidijarnu zaštitu. Propisani su viši standardi u načelima zakona, pre svega načelo rodne osetljivosti koje je do sada bilo definisano kao načelo rodne ravnopravnosti.

Određeni rokovi za preduzimanje službenih radnji u postupku azila (poput roka za donošenje prvostepene odluke i roka za ulaganje pravnih lekova) treba da budu precizirani i jasno propisani. Time bi se postupak skratio.

Precizirane su odredbe koje uređuju donošenje odluka u postupku i razloga za donošenje tih odluka, s obzirom na to da se u dosadašnjem zakonu o azilu ponavljaju razlozi za uskraćivanje utočišta i odbacivanje. Radi racionalizacije postupka treba uvesti skraćenu proceduru koja bi se sprovodila bez održavanja usmene rasprave a u slučaju nedopuštenih ili očigledno neosnovanih/osnovanih zahteva.

„Posebno smo uredili postupanje na granici i u tranzitnoj zoni aerodroma, budući da to postupanje do sada nije bilo uređeno zakonom. Beogradski aerodrom je jedan od retkih aerodroma u Evropi na kome je tako mali broj ljudi prepoznat kao tražilac azila“, istakla je Lena Petrović. „Redefinisali smo institut ’sigurna treća zemlja’. To bi bila zemlja koja ispunjava sve dosadašnje kriterijume uz novi kriterijum da sigurna treća zemlja jeste ona u kojoj tražilac azila zaista može da dobije azil i koja prihvata da odlučuje o konkretnom zahtevu nakon što se nadležni organi Srbije oglase nenadležnim. Predvideli smo određene kriterijume za utvrđivanje lista sigurnih trećih zemalja i sigurnih zemalja porekla. Ti kriterijumi pre svega treba da budu jasni i transparenti. Uostalom, uveli smo zakonsku obavezu revidiranja tih lista na svakih šest meseci i vanredno revidiranje ukoliko se stanje u zemljama sa lista promeni“, rekla je Lena Petrović.

Za period nakon usvajanja zahteva za azil, predlozima izmena je predviđeno izjednačavanje obima i vrste prava garantovanih licima kojima je dodeljeno utočište i licima kojima je dodeljena supsidijarna zaštita. Takođe, predviđeno je da se pravo boravka utvrđuje odlukom kojom se usvaja zahtev za azil kako se ne bi stvarale nedoumice o ostvarivanju prava lica kome je priznato pravo na azil. Tu je i olakšan proces naturalizacije izbeglica. Lena Petrović je na kraju prezentacije napomenula da su to samo najbitniji od predloga sadržanih u dokumentu „Unapređivanje Zakona o azilu“.

„Mi naše predloge pružamo kao polaznu osnovu za dalju diskusiju, ne pretendujući da ovaj dokument nazovemo prednacrtom ili modelom zakona o azilu. Naša je ideja da nam on bude polazna osnova za građenje konsenzusa. Posebno je važno to da smo težili da dođemo do rešenja koja će u određenoj meri uvažavati i suprotstavljena mišljenja o sistemu azila države i onih koji svoje delovanje pre svega dovode u vezu sa očuvanjem prava tražilaca azila. Na kraju, naš apel je da u daljem radu na novom zakonu pokušamo da dođemo do rešenja koja su sprovodiva u praksi kako se ne bi desilo da neka od njih ostanu samo slovo na papiru“, rekla je na kraju izlaganja Miroslava Jelačić.