„Ili ćemo da završimo reformu ili ćemo da se vratimo na stari zakon, imamo ispite, uslovni upis godine“, izjavio je pre nekoliko dana rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević. U duhu reformske tradicije, beogradski studenti su već najavili da će pokrenuti kampanju da i ove godine uslov za upis bude 48 ESP bodova, umesto bolonjski predviđenih 60 i „čišćenja“ godine tj. polaganja svih ispita. Vladimir Smuđa, koordinator za visoko obrazovanje u Savezu studenata, dodao je da će se ovom predlogu pridružiti i akademci iz cele Srbije. On je objasnio da naših 48 bodova nije isto kao, recimo, francuskih ili austrijskih. Naime, prema evropskoj računici, za 60 bodova student treba da radi od 1500 do 1800 sati, ali pošto u Srbiji još nisu do kraja prilagođeni nastavni planovi i programi, onda to ide teže. Ako bi se poštovao Zakon o visokom obrazovanju, od ove školske godine „bolonjci“ bi morali da sakupe svih 60 bodova da bi upisali narednu godinu studija. Prema analizama BU, otprilike petina studenata je u stanju da ispuni ovaj zahtev. Drugim rečima, ako se bude išlo po Zakonu, verovatno ponovo slede štrajkovi. O drugim posledicama i da ne govorimo. Ako se bude pratilo stanje na terenu, dolazi se do onog pitanja koje je nedavno postavio rektor, a koje se inače javlja u prethodnim tranzicionim godinama na mnogim poljima: šta je smisao reforme ako je sprovodimo polovično? I postoji li volja da se ona dovrši?
BOLONJSKA, A NAŠA: Bolonjska reforma trpi kritike iz mnogih krajeva Evrope. O njenim dobrim i lošim stranama raspravlja se mnogo i često. Bilo kako bilo, ona je realnost i obuhvata skoro ceo evropski obrazovni prostor.
No, dodatni problem je što je ovdašnja reforma još dodatno (ne)prilagođena zatečenom stanju, akademskoj volji, ponekad pogrešno shvaćenom terminu fleksibilnost. Umesto prilagodljivosti, ona se ponekad izvrće u lični izbor profesora koji „na terenu“ odlučuju da li će da slede „Bolonju“ ili će ostati verni starom načinu. I korak dalje, s obzirom na drugačije shvatanje reforme, dešava se i da je srećnije rešenje ostati na starom. Postoji problem nabavke literature, starog programa koji pokušava nespretno da se ubaci u jednosemestralne kurseve, „cepkanje“ predmeta zbog kog se gubi opšta slika, ma o kom predmetu da je reč, nepažljivo sastavljenog rasporeda.
„Nastavni planovi i programi su preobimni i preambiciozni, zbog čega studenti ne mogu da ih savladaju“, kazao je Branko Kovačević, dodavši da nije zadovoljan ni materijalnim statusom, ni finansiranjem univerziteta, kao i da je sistem nedorečen pa nije čudo sto se svake godine „deca bune“.
No, ipak nije sve tako crno. Studenti koji se školuju po „Bolonji“ imaju bolji prosek, o čemu je „Vreme“ već pisalo. Prosečna ocena je 8,74, dok je ranije bila 7,96. Takođe, smanjen je broj godina studiranja i poboljšana je prolaznost na ispitima. Prema podacima Rektorata BU, prosek studiranja je samo dve godine duži od redovnog trajanja. Ovde se javlja još jedan problem. Šta sve nameće imperativ ubrzanja studija?
Svakako da je to jedan od ciljeva Bolonjske reforme – kraće vreme za koje se završi fakultet. U Srbiji je to posebno bitno s obzirom na večite studente i staru praksu po kojoj su studije u proseku bile duplo duže od predviđenog trajanja. No, jednako problematično bi bilo i da se stvori atmosfera po kojoj studenti moraju da prođu dalje, odnosno po kojoj profesori treba da „puštaju“ studente radi „opšteg dobra“, željenih rezultata reforme. Između žmurenja pred neznanjem i snižavanja kriterijuma i nekadašnjih profesora za koje je važilo pravilo – položiš li ispit kod njih, jednako je kao da si završio fakultet – stoji čitav raspon umerenih zahteva za one koji imaju znanja i pedagoških veština.
KUKURUZNA POLJA: U Sava centru nedavno je bila premijera – rimejk filma Šešir profesora Koste Vujića, o maturantima Prve muške gimnazije u Beogradu 1886. godine i profesoru koji je duboko i dirljivo uticao na mnoge generacije. Ovih dana su se, uz neophodnu sentimentalnost, ljudi sećali onih profesora koji su na lep način uticali i usmeravali svoje đake. Međutim, tih dana studenti Geografskog fakulteta privukli su pažnju javnosti drugačijom pričom. I njihovo iskustvo je veoma poznato mnogim studentima. Naime, njih 900 nije diplomiralo samo zbog jednog ispita. Kako su objasnili, kod profesorke Mile Pavlović koja predaje geografiju Srbije na trećoj i geografiju regije i zaštitu prirode Srbije na četvrtoj godini, doskora je u ispitnom roku prolazio po jedan student. Studentski parlament se obratio Senatu Univerziteta zbog ovog slučaja, tražeći neko (raz)rešenje. Pošto je Senat samo savetodavno telo, on je preporučio dekanima da sami reše problem (pomalo zabrinjava činjenica da neko dekane visokoškolskih ustanova treba da savetuje da reše vidljiv problem koji imaju, a da se oni sami ne hvataju u koštac sa istim, kao i da, ako dekan i nastavničko veće ostanu nemi, situacija (p)ostaje neraspletiva. A zbog jednog ispita odustaje se sa celokupnih studija). Studenti su tražili da se na predmetima koji su se pokazali kao sporni uvedu bar po dva predavača.
„Da imam ingerencije, svi profesori kod kojih je prolaznost samo nekoliko procenata dobili bi otkaz ili suspenziju“, rekao je rektor Branko Kovačević na sednici Senata Univerziteta. „Na bilo kom svetskom univerzitetu svako ko ima ovako malu prolaznost odmah bi dobio otkaz. Nastavnička veća svakog semestra imaju moć da usvoje nove profesore za pojedine predmete, neka je iskoriste.“
No, problem studenata Geografskog fakulteta je bar donekle rešen uvođenjem pismenog ispita te se, pomalo cinično, ali ipak radosno zaključuje da je izlaznost u decembru bila povećana za 27 odsto. Tačnije, od 107 ispit je položilo 27 studenata što je, u odnosu na raniji prosek od jednog studenta, ogroman napredak. No već u januaru, ispit kod profesorke Mile Pavlović imao je, osim pismenog, ponovo i usmeni deo. Dnevni list „Blic“ preneo je šta sve treba da zapamte studenti koji polažu pomenute ispite. Budući geograf bi, po ovim navodima, morao da zna da je u toku Drugog svetskog rata uništeno 61,9 odsto konja, 55,5 odsto goveda, 63,3 odsto ovaca, 57,7 odsto svinja. Uništeno je i 2.250.000 bicikala; da je kukuruzom 1955. bilo zasejano 1.474.000 hektara, a u 1994. – 1.396.000 hektara; u Jugoslaviji ima 4.504.000 stabala breskve, 54.500.000 stabala šljive, 7.768.000 kruške, 1.885.000 stabala kajsija; kod nas postoji 205.000 košnica, 25.591.000 komada živine…
Iako je ovo zaista ekstreman primer, većina fakulteta ima svoje „mitsko biće“, profesora koji traži memorisanje ogromne količine podataka koji se neće naći ni u kvizovima, a kamoli imati neku „upotrebnu vrednost“, koji traže odgovore od reči do reči, napamet izrecitovane delove baš njihovih knjiga, kao i one čiji su kriterijumi toliko visoki da su neki studenti na četvrtoj godini odustajali od dobijanja diplome. Uvođenjem „Bolonje“ ovakvih slučajeva je ipak nešto manje, takvim profesorima je donekle ograničen prostor za nemoguće zahteve.
KARTE NA STO: Ministar prosvete i sporta Žarko Obradović je najavio da će do 1. juna tražiti od fakulteta da se njihova nastavno-naučna veća izjasne da li su reformisali programe i da li je izvršena reevaluacija opterećenja studenata. On je komentarisao i pomenuti zahtev studenata da uslov za upis bude i dalje 48 bodova, pozvavši ih da još jednom razmisle o svojim zahtevima. Savet je dobar za sve. I za ministarstvo i dekane i profesore i studente.
