Stogodišnjica kraja Prvog svetskog rata nedavno je obeležena u Francuskoj. Gosti skupa su se poklonili milionima žrtava i pozvali na očuvanje mira, ukazujući na narastajuće globalne tenzije. Domaćin i predsednik Francuske Emanuel Makron kritikovao je neke ideologije koje, kako kaže, imaju „strašnu nameru da unište želju za mirom za koji smo se toliko borili“. Kao jedan od takvih opasnih pogleda na svet on vidi nacionalizam, nazivajući ga izdajom. Francuski predsednik je podsetio prisutne predstavnike država i političke lidere na obavezu da uvere svoje narode koliko je važno da novim generacijama predaju svet mira. Rekao je da moramo ujediniti naše nade i ne paliti plamen straha. Upozorio je na strašnu cenu koju ćemo u suprotnom platiti.
Ove reči su bile upućene svim gostima – zemljama učesnicama u Prvom svetskom ratu, Evropskoj uniji i njenim članicama, predstavnicima međunarodnih organizacija. Ispred Makrona su se našli i lideri zemalja koje pretenduju na članstvo u Evropskoj uniji i koje, makar načelno, žele da budu deo civilizovanog sveta.
Dok su se u Francuskoj izgovarale velike reči o miru, nenasilju, solidarnosti i posledicama nacionalizma, pogledi nekih od njih su besciljno lutali. To se naročito odnosi na predsednike Srbije, Crne Gore i Kosova – Aleksandra Vučića, Mila Đukanovića i Hašima Tačija. Odsustvo zainteresovanosti ne iznenađuje, jer su se u lokalne moćnike izgradili zahvaljujući zastrašivanju, etničkim podelama, potpirivanju i učešću u sukobima. I danas se na vlasti održavaju primenjujući iste principe.
STVARNA PRIMENA PRINCIPA: U Srbiji nije bilo mnogo diskusije o onome o čemu je govorio Makron. Najsnažniji utisak iz Pariza bio je raspored sedenja na tribinama. Prema mišljenju domaćih vlasti i većine medija, Hašim Tači je zauzeo mesto koje je pripadalo srpskom predsedniku. Ono je, navodno, zasluženo ogromnim vojnim i civilnim žrtvama koje je Srbija podnela u Prvom svetskom ratu. Ko je odgovoran za takav propust, pitala se javnost i sam predsednik. Zatim su usledile reakcije i izvinjenja Francuske, koja ja nasela na kafansku kavgu o numerisanju mesta.
Lokalni lideri su iz razumljivih razloga skrenuli pažnju sa poruka upućenih u Parizu. Ali zbog čega su na to pristali predstavnici međunarodne zajednice? Šta je sa stvarnom primenom principa o kojima je govorio Makron, gde su oni danas u politici evropskih zemalja i u Srbiji?
Možda zaista postoji saglasnost da se pobednici i poraženi u Prvom ratu odreknu političkog dna koje su dotakli – zatvaranja granica, ksenofobije i omalovažavanja osnovnih vrednosti na kojima je nastala Evropska unija. Ako je tako, ključno pitanje je dokle će dosezati načela o kojima govori Makron. Da li se solidarnost i bratstvo među narodima isrcrpljuju u jalovom bratstvu lidera koji se izvinjavaju jedan drugom u slučaju lične povređenosti ili ono ima potencijal za više od toga, recimo da utiče na život građana (u domaćim prilikama, među njima bi bilo i mnogo potomaka žrtava Prvog svetskog rata). Da li se novi principi protežu na geografski prostor Evrope ili će biti ograničeni na teritoriju Unije? To su pitanja na koja nismo dobili odgovor u Parizu.
„Ako mislimo da naši interesi dolaze prvi i nije nas briga za druge“, rekao je Makron, „to je izdaja svih moralnih vrednosti.“ Sa ovim bi se svaki razborit čovek složio. Baš zbog toga nije preterano važno da li nas nekadašnji saveznici poštuju obezbeđujući našim političkim predstavnicima dobro mesto za sedenje. To poštovanje bismo najradije prepoznali onda kada se odlučuje o našoj sudbini, ovde i sada.
BEZ POŠTOVANJA: Evropske komšije (ili kako domaća vlast voli da ih zove – naši evropski prijatelji) dugo su u slučaju Srbije zaboravljali na moralne vrednosti o kojima govori Makron. Nisu primećivale izbore čije je osnovno sredstvo ucena i pretnja, institucionalno i fizičko nasilje. Glasnom tišinom, a ponekad i izričitom podrškom podržavaju ukidanje prava građana dekretom. Ne vide suspenziju Narodne skupštine i Ustava. I pored očiglednog stanja u medijima, za cenzuru traže dodatne dokaze. Proganjanje neistomišljenika već godinama smatraju izolovanim incidentom. Šepurenje ratnih zločinaca i nasilnih ideja u Srbiji – ne primećuju. Nema poštovanja za saveznicu Srbiju ni danas kada joj preti opasnost od dodatnog stezanja partijske omče oko tužilaštva i sudstva izmenama Ustava.
Najgore nikada nije nemoguće, lepo je primetio predsednik Francuske. Dodao je da to „najgore“ može biti prevaziđeno ljudima dobre volje. Sa tim bi se svaki razborit čovek složio. Zbog toga predsednika Francuske možemo samo da pozovemo da, ako sebe smatra tim čovekom dobre volje, u najavljenoj poseti Srbiji, osim bratstva među liderima, otvori prostor i za obnavljanje bratstva među narodima. Ono u prvom redu znači da smo u tom odnosu ravnopravni, solidarni i da zaslužujemo isto. Neka u svojoj poseti izrazi neslaganje sa svim onim o čemu je govorio pri obeležavanju završetka rata, a što svoj puni procvat doživljava u Srbiji. Neka izrazi neslaganje sa upravljanjem strahom, nasiljem i golom dominacijom. Ako je politika nove solidarnosti Unije izgledna i stvarna, onda bi to bio minimum kome možemo da se nadamo.
Autorka je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava
