Kontinuitet i diskontinuitet dobrih i loših stvari

Nikada se nisam bavio ljudima koji su otišli, jer time ne mogu ništa da im pomognem i odmognem. To je završena priča. Naravno, to je potvrda i naših stavova i naših zalaganja nakon događaja 17. marta – kada baš mi kao političari u Srbiji nismo isto mislili na temu da je gospodin Holkeri bio nespreman, da su problemi na Kosovu i Metohiji prevazilazili njegove moći, i naravno, da nije uspeo da preventivno deluje i spreči nasilje koje je kulminiralo 17, a na koje je Koordinacioni centar upozorio 8. marta.

Ta heterogena dosovska vlast je formirala Koordinacioni centar i ta heterogena dosovska vlast je u sebi imala, bar kada je Kosovo u pitanju, perjanicu u imenu, liku i delu Vojislava Koštunice. Znači, on je zajedno sa mnom mnogo više radio na tim problemima i problematici Kosova i Metohije nego pokojni premijer Zoran Đinđić. Međutim, kako to obično biva kod nas kao političara u Srbiji, svi poželimo u jednom trenutku da imamo privilegiju nad problemom, odnosno potpunu kontrolu nad problemom. To se desilo pokojnom premijeru krajem 2002. – početkom 2003. godine, čini mi se da se sadašnjem premijeru to desilo odmah nakon konstituisanja vlade. Ja neću upasti u zamku iz prostog razloga pošto sam to osetio na svojoj koži, da budem protiv plana i programa koji je donet u Srbiji, ali moram voditelja ove tribine da ispravim – to nije prvi plan i program. Ako vi zvaničnost plana i programa ocenjujete objavljivanjem u Službenom glasniku, izvinite molim vas, ali to je smešno. To je ne znam koji plan i program, jer kosmetski problem ne postoji od Čovića, Simića, Koštunice, Đinđića ili bilo koga drugog. Kosmetski problem postoji dvesta godina. Ko je trebalo da ga reši? Pa – Srbi, gospodo. Kosmet je u Srbiji i onda bio i sad je, s tim što je sad to vrlo specifično od 1999. i naše „velike pobede“. Sad je to malo specifičnije, jer je to protektorat. Ja se izvinjavam što neću pričati i koristiti teoretske formulacije, koristiću praktične jer ja se bavim Kosovom i Metohijom praktično.

Mi smo na vladama – saveznoj i republičkoj – usvojili Plan za implementaciju Rezolucije 1244 kao Koordinacioni centar koji je nastojao da na osnovu rešavanja krize na jugu centralne Srbije ili, tačnije, na prostoru opština Preševo, Bujanovac i Medveđa – neki od onih koji su s nama tada učestvovali, danas to nazivaju eksperimentom… Moram da vam kažem da je program za rešenje krize na jugu centralne Srbije nešto čime ćemo se ponositi i čime se ponosimo kao država, jer smo praktično rešili konflikt: praktično, na terenu, uz pomoć međunarodne zajednice, praktično iskoristili rešavanje te krize da dođemo u kontakt sa Kforom i da, postepeno, neprijateljstvo između Kfora i naše vojske i policije pretvorimo u jedan partnerski odnos. Naravno, posle smo sve to počeli da koristimo u rešavanju krize na Kosovu i Metohiji. Ja ne znam odakle i zbog čega tolika želja da se napravi diskontinuitet s prethodnim radom. Pričaću samo o Kosovu. Diskontinuitet sa prethodnim radom i prethodnim naporima koje smo svi zajedno ulagali na rešavanju krize na prostoru Kosova i Metohije, menjajući specijalne predstavnike generalnog sekretara UN – počev od Kušnera, preko Hekerupa i Štajnera i, evo sad, gospodina Holkerija koji je otišao i kome želim da se zdravstveno brzo oporavi. Ne znam odakle želja da to bude vlasništvo samo jedne grupe, ne znam odakle potreba da se to radi bez dogovora s Koordinacionim centrom, mada sam ja zadovoljan jer je potpredsednik Koordinacionog centra direktno učestvovao u tome. To je gospodin Samardžić koji se danas ovde nije pojavio i koji ima dobru saradnju s nama. Sad i gospodin Simić počinje u tom pravcu da ide. Ja mislim da ćemo tu saradnju napraviti, dokle god postoji Koordinacioni centar.

Moram da napomenem da je bilo jako puno promišljanja kada je povratak u pitanju, povratak kao centralni problem s kojim se susrećemo. Naime, 230.000 ljudi – ne izbeglica; mi u Srbiji moramo da tražimo novu terminologiju, da budemo veoma precizni: nije Kosovo nego Kosovo i Metohija, nisu izbeglice nego interno raseljena lica… Jer svaka ta reč ima težinu: ako kažete „izbeglice“, onda ste rekli da je Kosovo država. Napravljen je program za povratak interno raseljenih lica, formirane su 24 grupacije naselja. Tada nismo imali mogućnost da nastavimo i produbljujemo sistem enklavizacije i kantonizacije Kosova i Metohije. Mi smo funkcionisali po principu ideje multietničkog Kosova i Metohije, multietničkog po sistemu „jedni među drugima“. I non-stop smo upozoravali međunarodnu zajednicu da sistem multietničnosti „jedni među drugima“ – kao ni etnički pomešan soliter – nije moguć. I tako smo dočekali 17. mart da se to pokaže. Ali, mogućna je multietničnost „jedni pored drugih“.

Priča o decentralizaciji u 2004. godini je dobra priča. Ali, ne zaboravite, Program za decentralizaciju napravile su nevladine organizacije u Beogradu jula 2002. i predat je Savetu bezbednosti UN-a, kao i Program za povratak. Nemojte da upadate u greške, da problem počinje ili se završava s nama, ovom ili onom vlašću. To je pogrešno, jer to je klasično srpski, iliti srbijanski, iliti, još gore, balkanski, iliti potpuno nazadno i eliminatorno ponašanje u svakom pogledu. Međunarodna zajednica nas gleda i pita nas: pa, šta vi zapravo hoćete? Kada dođu u Beograd imaju razgovor s deset političara: svih deset priča različite priče oko Kosova i Metohije i koriste različitu terminologiju. Naravno, to je izazvalo nepoverenje kod međunarodne zajednice. Daću samo jedan primer. Mi smo stalno u kontaktima i u priči s njima i stalno ih upozoravamo da na Kosovu i Metohiji postoje centri gde se vrši obuka terorista i ekstremista. Oni nam kažu: „Ma, sačuvaj bože, toliko ima Kforovih vojnika, toliko tajnih i javnih organizacija, toliko špijuna, toliko ovih, toliko onih“. Međutim, evo, dođosmo do karte koja je urađena kako je urađena – njihove karte na kojoj su ucrtani ilegalni trening-centri gde se vrši ilegalna obuka. To je njihova, Kforova karta. Prema tome, ako znate tu kartu, onda dajte da se obračunamo sa ekstremistima i teroristima – ili da kažemo: mi to ne možemo. Jer, mi možemo da postavimo kakav god hoćete program, da ispričamo kakve god hoćete slatke i lepe priče, ali mi ne možemo da vratimo 230.000 ljudi nazad. A već sada imamo i drugi šok – nove četiri hiljade ljudi iz pogroma od 17. do 20. marta, i još 35 porušenih crkava povrh 120 porušenih od 1999. do 2004. godine. Sad je porušen ceo 14. vek. I sad se oko terminologije počinjemo da sporimo: jeste da ti spomenici imaju veze s Vizantijom, ali što nas je sramota da kažemo da je to srpska kulturna baština. Ne razumem! Kosovska kulturna baština ne postoji. Kada Kosovo bude država, ako bude, onda to možda može i da se kaže. Za sada, to ne postoji, to je srpska kulturna baština. Postoji i albanska kulturna baština, postoji na Kosovu i Metohiji i turska kulturna baština.

U takvom odnosu snaga, ako ne budemo rešili problem bezbednosti i slobode kretanja, recite mi – ko će da živi na Kosovu. Mi još ne znamo kakvi su faktori nasilja i etničkog čišćenja koji su se dogodili 17. marta. Zašto? Pa, nije se završila školska godina. Kad se završi škola, videćemo koliko će dece Srbi da ispišu i da upišu u škole centralne Srbije i kakav će to faktor biti.

Što se mene lično tiče, ja podržavam program za Kosovo i Metohiju i mi tom programu nećemo smetati, ni ja dok budem radio u Koordinacionom centru, ni Demokratska alternativa koja je vrlo prisutna na Kosovu i Metohiji. Bez obzira na to da li nekome odgovara ili ne, to je tako. Međutim, mislim da smo izgubili tempo. Problem je jedno, a tempo je nešto drugo. Šta direktno preduzimamo posle 17. marta? Videli smo kako se ponašao Kfor i koliku je sposobnost i nesposobnost pokazao. Znači, ja nemam sad šta da izmišljam, niti da se sad udvaram, pa ako ja pričam fino, voleće me svi iz međunarodne zajednice. To jednostavno nije dobar pristup, već licemeran pristup. Možda će nas i tapšati u ovom trenutku po ramenu, ali zna se da se mi ne borimo onoliko koliko treba za svoju stvar. Mislim da smo izgubili tempo iz prostog razloga što je trebalo da zahtevamo potpuno demilitarizaciju. Da li su razoružane sve bande, svi teroristi i svi ekstremisti na Kosovu i Metohiji? Nisu. Kako možemo da budemo bezbedni? Nikako. Da li neko može da garantuje da se za tri ili pet ili deset dana sve to ne ponovi? Unmik se raspao, kosovska policijska služba se raspala. To međunarodni faktor mora da zna i mi moramo da pravimo novi model. To znači: potpuna reorganizacija Unmika, potpuna reorganizacija određenih institucija.

Zašto poslanici koalicije Povratak ne idu u Skupštinu? Zato što ne mogu da idu. Prvo, nisu bezbedni a, drugo, i kad odu tamo su izloženi provokaciji, počevši od slika pa nadalje. Treće, oni su tamo postali ukras, ikebana. Je li to multietničko Kosovo? Mislim da to nije, nego je to priča o multietničnosti koja se koristi za kupovanje vremena u kom će Srbi i ostali nealbanci da „iscure“ i onda će svima biti žao jednog dana, kad budu rekli: „Znate, pa vas Srba više i nema na Kosovu. Pa, kad vas nema, nemojte mnogo da patite, te crkve i to drugo ćemo da vam zaštitimo.“

Pošto smo sada pokazali da se nešto mnogo ne uzbuđujemo ni zato što su nam srušili ceo 14. vek imamo veliki problem. Kako je Kfor reagovao? Više se orijentisao ka administrativnoj liniji nego ka srpskim enklavama, potrčao je na administrativnu liniju misleći da će naša vojska da uđe. Neće. Neće, jer mi ne mislimo da na taj način možemo da rešavamo problem. Ali je potreban vrlo visok stepen iskrenosti između Beograda i Prištine u rešavanju problema. I ono što je potrebno, po mom mišljenju, to je uključivanje lokalnih predstavnika srpske zajednice u rešavanje kosovskog problema. Ali ne onih ekstremnih, ne onih tipa magacionera iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Videli smo dokle su nas takvi doveli. Slične Srbe po komercijalnoj varijanti imamo i dole. Održavaju ih veće, manje stranke. I sami vi znate ko su ti. Tako da čini mi se da na taj način možemo da krenemo da praktično pomeramo i rešavamo probleme. Mene interesuje kada će se popraviti objekti za ove četiri hiljade Srba. Prvo je rok bio kraj juna, pa je onda Redžepi pomerio na avgust, pa na novembar. Stanovi u Prištini su nešto malo okrečeni, popravljeni i to je odmah is korišćeno za marketing. Sad se pokušava sa jednom crkvom. Vodite računa ili vodimo računa da to ne bude zamka.

Što se tiče autonomije u okviru autonomije ili specijalnih statusa, ja moram da mislim o celoj Srbiji. Šta radimo u slučaju ako Riza Halimi kaže: „Hoću autonomiju u Preševu“ ili u raško-polimskoj oblasti, u Sandžaku, neko kaže: „I ja hoću autonomiju“. Koliko vidim, i u istočnoj Srbiji Vlasi su isto nervozni, pa i oni kažu: „I mi bismo tu autonomiju.“ A, koliko znam, moj bivši kolega Jožef Kasa neće zaostajati. Jesmo li razmišljali i o tome? Ja cenim i poštujem i zadovoljstvo mi je bio stepen homogenosti koji smo u Skupštini postigli. I to ja naravno neću kvariti, ali moram da pokušam da zajedno s vama razmišljam i sagledam viziju u smislu održivosti – kako rešiti problem, da Srbi vide perspektivu života na prostoru Kosova i Metohije. Priča da je to naša duša, naše srce, naše gusle, naše ovo i ono – žao mi je – ode samo u pesmice i teoretisanje.