„Raspadom Jugoslavije došlo je do cepanja Islamske zajednice uglavnom po principu novonastalih državnih granica. Bili smo prinuđeni da pristupimo neophodnim reformama kako bismo obezbedili nastavak funkcionisanja. U Novom Pazaru je 30. oktobra 1993. godine održan obnoviteljski sabor na kome su uspostavljeni novi organi Islamske zajednice Sandžaka, izabran predsednik Mešihata – muftija sandžački i usvojen Statut Zajednice, a ne ustav, što govori da naše opredeljenje nije bilo niti jeste pravljenje nezavisne Islamske zajednice, nego obezbeđivanje kontinuiteta do boljih vremena kada će integracija ponovo biti moguća. Posle završetka rata u Bosni donesen je novi ustav Islamske zajednice sa sedištem u Sarajevu za širu zajednicu u čiji su sastav ušle islamske zajednice Bosne i Hercegovine, Sandžaka, Hrvatske i Slovenije. To je svojevrsno duhovno povezivanje, gde mi priznajemo temeljne duhovne institucije u Sarajevu, uz punu administrativnu i organizacionu autonomnost u skladu sa našim interesima i uz poštovanje zakona država u kojima se nalazimo.“
Da li su se stekli uslovi i za duhovno pristupanje toj asocijaciji i islamskih zajednica Kosova, Makedonije i Beograda, odnosno Srbije?
Uslovi postoje, ali često je presudnije da li postoji i stvarna želja. To očigledno još nije sazrelo, ali verujem da će u budućnosti, kada izgube značaj političke, a ponegde i nacionalne razlike koje su zbog svega što se dešavalo protekle decenije isplivale u prvi plan, moći da se razmišlja isključivo sa aspekta našeg stvarnog verskog interesa na ovim prostorima.
Iz kog razloga je najnejasnija situacija u Srbiji gde zvanično postoje islamske zajednice Srbije, Sandžaka i Kosova, iako je reč o jedinstvenoj teritoriji?
Za nas, pored naše, postoje islamske zajednice Kosova, Crne Gore i ostaci Islamske zajednice koji imaju nekoliko džemata u Beogradu, Nišu, Malom Zvorniku, nedavno formirani džemati u Subotici, Novom Sadu, Zemunu. Ti džemati za sada funkcionišu manje-više nezavisno jedni od drugih. Neki su više vezani za nas, neki za Beograd. Tu je i zajednica u Preševskoj dolini, koja ima nekoliko desetina džamija i koju niko za sada ne spominje, a koja mora naći svoje mesto u budućoj, po meni, nužno jedinstvenoj organizaciji Islamske zajednice na području ove države.
Za nas ne postoji Islamska zajednica Srbije. Njeno promovisanje očito ima neku, neću da kažem, političku pozadinu. Nelogično je da istovremeno postoje Islamska zajednica Srbije i Islamska zajednica Sandžaka, jer se onda postavlja pitanje da li je Sandžak u Srbiji. Nećemo prihvatiti praksu iz prethodnog komunističkog režima kada je režim postavljao čelnike verske zajednice. Način, procedura i potreban potencijal za formiranje islamske zajednice su poznati. Islamska zajednica Sandžaka ima pola miliona vernika, više od 120 džamija, tri medrese, Islamsku biblioteku, Islamsku pedagošku akademiju koja uskoro prerasta u fakultet, niz institucija i ustanova koje su nužne pretpostavke za stvarno postojanje zajednice. Zato svima, pre svega državnim vlastima, mora biti jasno da je to verska zajednica po brojnosti i značaju odmah posle Srpske pravoslavne crkve i da je kao takva jedini potpuno zaokruženi organizacioni faktor koji može biti imenitelj interesa pripadnika islama u državi.
Očekuje se donošenje Ustavne povelje o budućoj državnoj zajednici Srbije i Crne Gore. Koliko će to uticati na rad Islamske zajednice Sandžaka čija se jurisdikcija proteže u obe republike?
Još na početku priče o mogućoj nezavisnosti Crne Gore mi smo nedvosmisleno rekli da se protivimo svim daljim dezintegracijama. Pre svega zbog našeg bošnjačkog nacionalnog interesa. Nakon što je to nacionalno tkivo pocepano odvajanjem Bosne i Hercegovine, mi smo u Sandžaku u prilici da doživimo nova cepanja i ne postoji mogućnost da se sa tim saglasimo, ali ćemo uvažiti svaku realnost i spremni smo da nastavimo da funkcionišemo i u novim okolnostima. Islamska zajednica Sandžaka nastaviće da funkcioniše i u srbijanskom i crnogorskom delu Sandžaku, mada očekujemo da će pod uticajem integracionih trendova, pre svega u Evropi, postojeće nedavno uspostvaljene granice postati sve labavije.
Imali li Islamska zajednica Sandžaka principijelan stav prema vrsti uređenja, imajući u vidu da kod nas postoji, doduše daleka, ali, ipak, otvorena mogućnost obnove monarhije?
Za nas nije najbitnije kakvo će država imati uređenje, nego kakva mi prava imamo u toj državi. Želimo da u ovoj državi budemo sigurni, da je osećamo kao svoju, što podrazumeva kako viši stepen prava tako i viši stepen obaveza sa naše strane. U Beogradu još nemaju osećaj za to. Uprkos činjenici da se stanje bitno psihološki popravilo posle 5. oktobra 2000. godine, konkretno ima malo pomaka u pravcu rešavanja krupnih problema na verskom, političkom, kulturnom i opštenacionalnom planu manjinskih naroda ili nacionalnih manjina u Srbiji. Recimo mediji. Za devet godina aktivnosti reformisane Islamske zajednice Sandžaka nismo uspeli da objavimo nijedno saopštenje za javnost na RTS-u, što najbolje ilustruje odnos državnih medija prema nama. Da ne govorim o periodu huškanja protiv islama i muslimana u proteklom vremenu koje i posle 5. oktobra ponovo pokušava da se oživi. To se mora korenito menjati. Moraju se ostvariti prava muslimana u vojsci, gde postoji problem ishrane, o čemu već duže vreme govorimo. Tu je još niz problema, koje država mora hitno da rešava, što se ne može ostvariti bez predstavnika Bošnjaka, odnosno muslimana u vlasti. Ustav ove države mora prihvatiti Bošnjake kao nacionalnu posebnost, a potom i da Vlada Republike Srbije otvori vrata za predstavnike ovog naroda. Posebno je važno učešće u ministrarstvima vera, prosvete i kulture, jer je reč o resorima koji imaju direktnu vezu sa našim verskim, nacionalnim i kulturnim identitetom. To je suština onoga što očekujemo od države, a to je moguće ostvariti kako u republikanskom tako i monarhističkom državnom sistemu. Istine radi, treba istaći da su pripadnici islama imali mnogo veći stepen prava u monarhiji pre Drugog svetskog rata nego danas. Problem ishrane muslimana u vojsci bio je tada rešen, a pravosudni sistem je uvažavao šerijatsko kanonsko pravo, pre svega u oblasti porodičnog i naslednog prava.
Na mnogobrojnim okruglim stolovima koji okupljaju verske poglavare često se pominje problem identiteta muslimana Bošnjaka, posebno u Crnoj Gori, što recimo nije slučaj sa muslimanima Albancima. Zbog čega je to tako?
Ta tema zahteva opširnu istorijsku i kulturološku analizu. Ukratko, glavni problem proizilazi iz činjenice da posle nastanka prve Jugoslavije Bošnjacima nije priznato pravo da se izjasne kao Bošnjaci, za razliku od svih drugih naroda i nacionalnih zajednica. Ta agonija je trajala skoro ceo vek i prošla je kroz nekoliko faza. Jedno vreme Bošnjaci su mogli da se opredeljuju kao Srbi, Crnogorci, Albanci ili Turci. Potom su mogli biti i neopredeljeni, što je imalo katastrofalne psihološke posledice. Konačno, Ustavom 1974. izmišljena je nacija Musliman, koja ne postoji. Reč musliman znači pripadnik islama i isključivo je verska odrednica. Već zbog same činjenice da je veštačka, ta koncepcija je morala da doživi debakl. Padom komunističkog sistema i otvaranjem prostora za demokratiju, pojavila se mogućnost da se ljudi ponovo izjasne kao Bošnjaci, odnosno onako kako se osećaju. Tamo gde asimilacija Bošnjka nije bila tako snažna, kao u severnom Sandžaku, posebno oko Novog Pazara i nekim drugim mestima gde se sačuvala jaka islamska tradicija, ljudi su brzo prihvatli mogućnost da se izjasne svojim stvarnim nacionalnim imenom. Tamo gde je asimilacija bila žestoka, u nekim mestima južnog Sandžaka i još dublje u Crnoj Gori, crnogorski režim je uspeo da nametne delu Bošnjaka da su oni i dalje Muslimani. Apsurdno je da sada tezu muslimanstva zastupaju oni koji su bili najveći protivnici islama u komunizmu. Čak se kao završni oblik asimilacije pokušava da nametne teza „Muslimani Crnorogci“. To je naša gorka realnost, ali zato se, recimo, prema podacima koje imamo sa poslednjeg popisa u Srbiji, preko 95 odsto onih koji su se ranije pisali kao Muslimani sada izjašnjavaju kao Bošnjaci.
Za mnoge je sam termin „region Sandžaka“ sporan jer kao takav ne postoji u lokalnoj administravnoj organizaciji države, već je deo mnogo šireg Raško–zlatiborskog okruga i tvrde da se zapravo koncept Sandžaka kao regiona zasniva na etničkom i verskom identitetu samo jedne zajednice. Kako vi to tumačite?
Sandžak je regija koja ima svoje istorijsko utemeljenje i kao takva je tretirana i u međunarodnim dokumentima najvišeg ranga. Posebno na Berlinskom kongresu. To što odluke Berlinskog kongresa o automoniji Sandžaka nisu poštovane tiče se maćehinskog odnosa prethodnih režima. To je istorijska realnost. To što je neko administrativno cepao Sandžak prvo na srbijanski i crnogotrski deo, pa potom i deo u Srbiji dalje na zlatiborski, raški okrug ili kraljevački region… samo govori o negativnom odnosu vlasti i želji da se to tkivo sa nacionalnim i kulturnim posebnostima potpuno razori kako ne bi moglo predstavljati značajan faktor u državi. Takva nepravda ne može i sada da služi kao argument za dalju nepravdu, nego je treba ispravljati u meri u kojoj je to moguće. Sandžak je kao regija sa istorijskim utemeljenjem postojao i u projekciji avnojevske države, ali u poslednjem momentu neko je opet uspeo da eliminiše zastupnike sandžačke ideje, Rifata Burdževića i Sretena Vukosavljevića. Crna Gora kao posebna država, recimo, nikada nije bila međunarodno priznata u granicama sa Sandžakom, i zato joj se sada i žuri da zaokruži državnost.
Ako se pozivamo na prošlost, zašto se ne bismo vratili malo dublje, gde istorija govori da je to deo prostora srpske srednjovekovne nemanjićke države.
Nisam zato da se vraćamo daleko u prošlost. Samo sam objašnjavao da Sandžak kao regija ima istorijsko utemeljenje. Ne možemo živeti od prošlosti. U istoriju treba da se vraćamo radi pouke, a nipošto na stanje koje je bilo pre više stotina godina. Činjenica je da sada na ovom prostoru živi većinski narod koji nije srpski i koji ima svoje nacionalne, verske, kulturne specifičnosti i posebnosti koje država u okviru svojih demokratskih, ustavnih proklamacija treba da uvaži.
Više puta ste izjavili da ste ponosni što je Raška oblast uspela da izbegne teška iskušenja rata u Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji. Poslednjih meseci došlo je do zaoštravanja međunacionalnih odnosa, posebno u Novom Pazaru, koje ide i po verskoj osnovi. Ljudi iz nedavno osnovanog Odbora za ljudska prava Raške oblasti koji imaju i predratno kosovsko iskustvo tvrde da je stanje „gore nego pred izbijanje sukoba na Kosovu i Metohiji„. Kako to komentarišete?
Nikada nisam izjavio da sam ponosan zbog toga što je očuvan mir u Raškoj oblasti, nego zato što je očuvan mir u Sandžaku. Bilo bi logično da i vi koristite taj termin, bar u razgovoru sa mnom jer sam ja muftija sandžački, a ne muftija raški. Da ne kažem da je Raška oblast mnogo manji prostor nego što je to prostor Sandžaka. Činjenica je da sam ponosan što u Sandžaku nije došlo do ratnih sukoba i da to smatram značajnim potencijalom za naš dalji rad na uspostavljanju pokidanih i ugroženih veza među narodima i verama. To i sada potvrđujem. Doduše, u Sandžaku, mada je situacija u načelu stabilna, postoji izvesna ranjivost tih odnosa i ako neko želi, vrlo brzo može da razbukti probleme. Verujem da će država novim odnosom prema ovoj regiji, pre svega novom ekonomskom politikom, pomoći da ljudi bolje žive, što će smanjiti prostor za razne političke manipulacije i stvoriti zdravije tlo da se pravi realno multietničko društvo. Ne na nekoj nemogućoj preteranoj ljubavi poput za vreme komunizma proklamovanog bratstva i jedinstva, koje je dovelo do svega ovog, nego međusobno uvažavanje prava ljudi, prava na različitost, na upražnjavanje kulturnih, verskih i svih drugih posebnosti do granice do koje to ne zadire u individualna i zajednička prava drugih. To je naše gledanje.
Koliko pojave radikalnih islamskih grupa, poput „vehabija„, deljenje letaka sa porukama da su hrišćani i Jevreji neprijatelji Alaha unose dodatno nepoverenje i nervozu?
Letak o kome se ovih dana puno govori došao je do mojih ruku tačno pre godinu dana. Čudi me da se tek sad aktuelizira, po meni, jedan nebitan detalj. U potpisu tog letka stajala je tzv. Aktivna islamska omladina koja ovde ne postoji kao organizacija, a sam tekst je sa islamskog gledišta potpuno neprihvatljiv i mi smo se odmah ogradili od takvog pisanja. Postavlja se pitanje ko zapravo deli te letke. Moguće da su to radili islamski ekstremisti ili vehabije, ali činjenica je da je to mogao da uradi i bilo ko drugi, bilo koja obeveštajna služba ili faktror koji želi da unese nemir i zato je prilično neozbiljno komentarisati nešto za šta se ne zna ko stoji iza toga. U svakom narodu, veri i ideologiji postoji izvesna tendencija prema ekstremizmu. To je zlo i bolest protiv koje se borimo, nekad više, nekad manje uspešno. Nije opasno samo postojanje bolesti, opasno je kad ona zavlada i postane toliko moćna da joj se ne možemo suprotstaviti. Ovde je situacija potpuno pod kontrolom. Jedini način suprotstavljanja ekstremizmu u našim redovima je jačanje umerenih, zvaničnih zastupnika islama i Islamske zajednice. Svi drugi oblici postižu samo kontraefekat. Istina, potrebno je i da pripadnici drugih vera i nacija takođe leče fenomen ekstremizma u svojim redovima, kako bismo došli do željenog cilja
Koliko je 11. sepetembar 2001. godine i ono što se desilo prošle godine u moskovskom pozorištu promenilo globalni odnos prema islamu i muslimanima?
Znatno. U najmanju ruku stvorena je negativna klima u kojoj svi koji gaje neprijateljstvo prema islamu mogu nešto lagodnije da iznose svoje stavove. Oni koji se racionalno ophode prema islamu videće da Ku’ran i drugi islamski izvori najrigoroznije osuđuju terorizam. Istina, postoje zloupotrebe, ali toga ima i u ime drugih vera i ideologija. U tom pogledu mnogi mediji nekorektno predstavljaju islam i primenjuju dvojne standarade. To izaziva veliko nezadovoljstvo među pripadnicima islama i nije dobro za buduće celokupne međunarodne odnose. S druge strane, postoji velik broj intelektualaca, kulturnih i naučnih ustanova na Zapadu koje se oštro suprotstavljaju takvom posmatranju, ali nisu u poziciji da svet čuje njihov glas. Razlog nije verske i ideološke, nego interesne, političke i ekonomske prirode. Sada se sva ta gibanja žele iskoristiti za ostvarivanje novih ekonomskih pozicija, kada su u pitanju nafta i drugi resursi na Istoku. Ovo je rat koji, pre svega, ima ekonomsku pozadinu. To neće doneti dobro nikome. Nužno je imati više sluha za eventualne posledice i nastojati da se sa više uzdržanosti političkim sredstvima i drugim oblicima mirnodopskog pritiska reše problemi. Pometnju unosi i nepostojanje definicije terorizma, nego ga tumači kako ko hoće. Nužno je da se taj pojam precizno definiše i dosledno poštuje jer je reč o velikom zlu modernog doba.
Da li će sukob između Amerike i dela islamskog sveta uticati na položaj islama u budućoj ujedinjenoj Evropa, koja ipak teži da očuva svoju hrišćansku tradiciju i korene?
Mislim da neće bitno imati uticaja. Evropa ne može da odustane od svojih civilizacijskih proklamovanih načela demokratije, sloboda i ljudskih prava. Pod tim načelima će, ipak, u Evropi svi konačno moći da razviju svoju versku i nacionalnu samobitnost. Ne slažem se da je Evropa hrišćanska. Ako prodremo u njenu bit, suštinu njenog čoveka i porodice, videćemo da tu od hrišćanskih principa ima vrlo malo ili nema ničeg. Evropom vlada ideologija sekularizma negde umerenijeg, negde radikalnijeg, čija je srž materijalizam. To je, može se reći, prefinjeni oblik marksizma, odnosno komunizma. U komunizmu smo imali potpunu negaciju vere, a u sekularizmu imamo njeno prihvatanje, ali samo u folkornom smislu, bez ikakovog uticaja na život. Sekularizam, odnosno materijalizam ugrožava sve duhovne vrednosti, a hrišćanstvo je to koje je najugroženije u Evropi.
Da li naše iskustvo 50 godina duboke ateizacije društva pokazuje da isti problem sekularizacije imaju sve crkve i verske zajednice, uključujući i Islamsku zajednicu?
Komunizam je ostavio katastrofalne posledice. Opustošio je ljudske duše svih, kako hrišćana tako i muslimana. To nas primorava da maksimalno radimo kako bismo donekle sanirali te katastrofalno teške posledice. Neke će biti sanirane tek kada dođu nove generacije koje nisu zapamtile zlo koje je vladalo ovim prostorima i u tom pogledu istina je da svi trpimo posledice duhovne pustoši koja je još jedan od razloga međusobnih neprijateljstava. Duhovna punoća obezbeđuje sopstvenu stabilnost i samopouzdanje, dok duhovna praznina proizvodi nestabilnost, strah iz kog se često kreće u napad na drugog, različitog i to je jedna od najgorih posledica prethodne ideologije koju mi u Islamaskoj zajednici nastojimo koliko-toliko da saniramo. To isto treba da čine i čelnici SPC-a i svih drugih vera koji na pragu XXI veka moraju da uhvate korak sa novim izazovima. To zahteva nove poglede, novu energiju i nove ljude, pre svega koji nisu opterećeni u odnosu prema drugima.
Da li je za ovu godinu najavljeni skup verskih lidera Jugoistočne Evrope korak ka tome?
Sve što vodi dijalogu, zbližavanju, razgovorima jeste korak prema tome, ali za pravi uspeh neophodno je da svi izvrše stvarne reforme u sopstvenim redovima. Ono što je negativno na tim skupovima jeste da svi pokušavaju da ubede one druge da nisu u pravu. Takvi susreti su potrebni, ali valja insistirati da se stvarne promene prave tek kad ih izvršimo u nama samima.
