Godina ustavnih reformi

Podeljena srpska vlast i podeljena Crna Gora slažu se u jednom: druga godina trećeg milenijuma trebalo bi da bude obeležena kompletnim ustavnim prekrajanjem Srbije i Jugoslavije – ako je bude.

Nešto kao konsenzus, međutim, postoji samo po pitanju namere da se otpočne proces ustavnih reformi, ali je spisak neslaganja oko sadržine novih ustavnih rešenja iz dana u dan sve duži. I to ne samo na relaciji Srbija-Crna Gora, koje ni uz aktuelno, nimalo diskretno mešanje međunarodne zajednice nikako ne uspevaju da naprave ni najmanji pomak u procesu pregovora o svojim budućim odnosima. Kontinuirano negovanje sukoba u vladajućoj srpskoj koaliciji, naime, sve daljim čini i postizanje dogovora o novom republičkom ustavu. A taj dogovor (zacrtan kao jedan od najvažnijih ciljeva još u „Programu za demokratsku Srbiju“, usvojenom pre izbornog okršaja u kome je nastradao Slobodan Milošević), uprkos dvema velikim nepoznanicama (Crna Gora i Kosovo), pre manje od pola godine činio se sasvim nadohvat ruke.

Sa najudaljenijih polova vladajuće koalicije tada je stizala podrška Predlogu ustavnog rešenja za Srbiju i Jugoslaviju, koji je, pod okriljem Beogradskog centra za ljudska prava, izradila grupa nezavisnih eksperata (po političkim preferencijama šarolika) na čijem čelu je bila dr Lidija Basta-Flajner. Polovinom oktobra oglasila se i Venecijanska komisija Saveta Evrope, koja je ocenila da je reč o „dokumentu izrazito visokog kvaliteta“ i ako bi se on „koristio kao osnova, mogao bi Srbiji da donese Ustav koji bi služio kao primer drugim zemljama“. Uz apel vlastima u Srbiji da „brzo pristupe radu na novom ustavu, uzimajući taj tekst kao osnovu“, Komisija je ocenila da su „neki delovi Nacrta podjednako upotrebljivi kao delovi novog federalnog ustava“, što se „posebno odnosi na odredbe o ljudskim pravima, koje su izrazito pogodne za buduću državu članicu Saveta Evrope“.

Javna promocija Predloga grupe eksperata izazvala je, međutim, i pravu eksploziju kritika, i sa „leve“ i sa „desne“ političke strane. Počela su da se pojavljuju i neka druga viđenja budućeg ustavnog ustrojstva: dr Pavle Nikolić, profesor ustavnog prava i član Krunskog saveta, pripremio je Nacrt ustava Kraljevine Srbije, kojim se Srbija opisuje kao parlamentarna monarhija (sa dinastijom Karađorđevića na tronu).

A onda se svojim ustavnim predlogom oglasila i Demokratska stranka Srbije (DSS) jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, iako je do tada, uz Građanski savez Srbije, najotvorenije stajala iza Predloga grupe eksperata. Dokument „Osnovna načela za novi ustav Republike Srbije“ predstavili su 21. januara potpredsednici DSS-a, ne navodeći imena autora teksta. Negde krajem decembra, kada je, za mnoge iznebuha, najavio da radi na Nacrtu ustava, DSS je saopštio da se u Komisiji te stranke nalazi i dr Zorica Radović, stručnjak za ustavno pravo i Koštuničina supruga, koja je radila i u timu eksperata Beogradskog centra za ljudska prava.

Ni Skupština Vojvodine nije bila besposlena, pa je oformila sopstvenu komisiju za izradu prednacrta konstitutivnog akta, a neki od vojvođanskih lidera, najavljujući novi pokrajinski ustav, pominjali su mogućnost da vojvođanski pravni eksperti naprave i predlog republičkog ustava. Koalicija Šumadija bila je nešto skromnija, pa nije najavila pisanje ustava, već se samo založila za regionalnu autonomiju Šumadije (u čijem srcu bi se nalazila buduća srpska prestonica Kragujevac). A G17 plus i PALGO centar, umesto teritorijalnim, rukovodili su se principom „na mlađima svet ostaje“: do kraja januara traje njihov (nagradni) konkurs za studentski esej na temu „Srbija u kojoj želim da živim“ čije raspisivanje prati i „važna napomena“ – nema garancija da se studentske ideje neće naći u novom srpskom ustavu.

Problem je samo to što taj ustav nije nimalo lako doneti. Prema važećim odredbama, za promenu postojećeg ustava potrebna je dvotrećinska skupštinska većina, ali i podrška građana na referendumu. Ukoliko se ne bi desilo čudo u vidu saglasnosti (većeg dela) DOS-a i skupštinske opozicije oko nekog od ustavnih rešenja, obećani posao mogao bi biti obavljen samo ako bi sve poslaničke grupe DOS-a napravile napor i među sobom se usaglasile oko nekog od ponuđenih modela. Ali, čak ni to ne bi bilo dovoljno jer bi za obezbeđenje podrške više od polovine ukupno upisanih birača (što je više od broja glasova koje je Koštunica postigao na predsedničkim izborima) trebalo ostvariti širok društveni konsenzus. Kao izlaz se pominju glasovi 176 poslanika DOS-a za proglašenje postojeće skupštine ustavotvornom ili, kao što predlaže DSS, raspuštanje parlamenta i izbor ustavotvorne skupštine.

Promenom federalnog ustava, ukoliko se postigne dogovor o opstanku zajednice Srbije i Crne Gore, sve i da se oko novog teksta slože dvotrećinske većine u oba skupštinska veća, nastaće drugi problem: teško da bi za vlast Crne Gore, koja nije zastupljena u aktuelnom federalnom parlamentu, bilo prihvatljivo donošenje novog ustava u takvoj, krnjoj Skupštini.