Robne marke poput Sonija, Honde, Tojote prepoznatljive su u svakom zabitom ćošku sveta. Upravo multinacionalne kompanije tog profila čine ekonomiju Japana moćnom i perspektivnom. S druge strane, velik deo ekonomske snage daju porodična preduzeća. Zemlja izlazećeg sunca sa bruto nacionalnim dohotkom od 3,45 biliona dolara, koliko je iznosio za prošlu godinu, danas je po jačini druga ekonomska sila na svetu – prve su SAD.
Ekonomska moć Japana posebno se ističe u industriji proizvoda visoke tehnologije i automobila. Priroda baš i nije bila velikodušna prema ovim azijskim ostrvima, pa je nedostatak prirodnih resursa prikovao japansku industriju na večnu zavisnost od inostranstva. Najviše se uvoze rude gvožđa (Australija) i sirova nafta (Bliski istok).
Izuzetno mali procenat kompanija nalazi se u vlasništvu države, dok u bankarskom sektoru vlada ima veliku ulogu, a putem regulativa i administrativnih uputstava država utiče na privatne poslovne aktivnosti, mada je u Japanu već pre nekoliko godina pokrenuta inicijativa za deregulaciju telekomunikacionog, saobraćajnog i bankarskog sektora.
ZATVORENO TRŽIŠTE: Japanske kompanije otvarajući proizvodne komplekse direktno investiraju uglavnom u Severnu Ameriku, Jugoistočnu Aziju i Evropu, čime potpomažu i lokalna tržišta. Proizvodi japanskih kompanija u SAD, u kojima je zaposleno oko 63.800 Amerikanaca, u ukupnom američkom izvozu učestvuju sa čak devet odsto. Premeštanje ostrvske proizvodnje prvenstveno je uslovljeno željom za smanjenjem troškova koji su u Japanu izuzetno visoki, delimično i zbog izuzetno jakog jena.
S druge strane, japansko tržište još je slabo otvoreno za inostrane investicije i proizvode, zbog čega Japan trpi kritike svojih najvećih trgovinskih partnera, posebno SAD. Vrednost japanske trgovinske razmene u odnosu na bruto nacionalni dohodak tokom 2001. godine iznosila je samo 12,8 odsto, što je veoma malo kada se uporedi s Nemačkom gde trgovinska razmena iznosi 57 odsto. Uzrok za slabu trgovinsku razmenu treba tražiti u zvaničnim i nezvaničnim restrikcijama poslovanja kojima se žele zaštititi neki vitalni privredni sektori kao što je na primer tekstilna industrija.
Jedna od bitnih karakteristika nekadašnje tradicionalne izolovane japanske ekonomije bilo je udruživanje proizvođača, dobavljača i distributera u grupe pod nazivom keirecu. Druga važna odlika je da su veliki delovi urbane radne snage nekada imali zagarantovan doživotni posao. Upravo zato što je japanska ekonomija jedna od najstarijih na svetu, usluge poput trgovine i činovničkog aparata čine najveći deo privrede – čak 62 odsto, a tek potom sledi proizvodnja.
Poljoprivredni sektor je izrazito subvencionisan i zaštićen, a prihodi su među najvišima u svetu. Glavni japanski proizvod je pirinač, ali s obzirom na male obradive plodne površine Japan ne može da uzgaja druge vrste žitarica kojima bi zadovoljio celokupnu ishranu stanovništva; ova država se po pitanju proizvodnje hrane za vlastite potrebe nalazi na dnu svih visoko razvijenih zemalja i prisiljena je da uvozi 50 odsto od ukupne potrošnje hrane. Riba predstavlja važan segment japanske kuhinje, a po količini uhvaćene ribe Japan je na četvrtom mestu na svetu, odmah posle Kine, Perua i Čilea. Japanski ribari od celokupne uhvaćene količine ribe na svetskom nivou godišnje ulove 15 odsto.
BRŽI OD METKA: Svakog došljaka u Japanu impresioniraju iskorišćenost svakog centimetra životnog prostora, moderne tehnologije, životni standard (među najvišima na svetu), kultura, kuhinja, moda… Visok tehnološki razvoj podrazumeva i savršenstvo saobraćajne mreže, posebno železnice čiji je simbol „voz metak“ spektakularni „šinkasen“. Promovisan još tokom Olimpijskih igara u Tokiju 1964. godine, ovaj tip voza danas saobraća od Morioke na severu do Fukuoke na jugu zemlje prosečnom brzinom od oko 300 kilometara na sat. U megapolisima izuzetno je razvijena mreža autobusa, vozova i metroa koja je za vreme špiceva verovatno najopterećenija na svetu. Građani više koriste metro nego osobne automobile. Na primer u Tokiju, gradu po veličini četvrtom na svetu, postoji više od 240 kilometara podzemne železničke mreže.
Kada se zajedno sagledaju sve činjenice, japanski privredni razvoj je u poslednje tri decenije spektakularan: tokom šezdesetih globalni ekonomski rast je u proseku iznosio deset odsto, pet odsto tokom sedamdesetih, a četiri odsto tokom osamdesetih godina prošlog veka. Početkom devedesetih rast je usporen prvenstveno zbog efekata prevelikih investicija krajem osamdesetih i kontradiktornih domaćih zakona o nepokretnoj imovini i deonicama. Tokom 1996. godine ekonomski rast od 3,9 odsto odraz je stimulativne fiskalne i monetarne politike uz izuzetno malu inflaciju. Krajem devedesetih Japan je osetio posledice recesije, najveće nakon okončanja Drugog svetskog rata, ali stanje je počelo da se stabilizuje u 1999. godini, kada je vlada zaustavila preterane državne rashode, a poslovni entuzijazam ponovo bio probuđen. Nedostatak mesta za život i starenje populacije trenutno su dva velika japanska problema. Robotika je buduća glavna ekonomska snaga, a Japan danas ima 410 od 720 svetskih robota radnika.
Iako o Japancima vlada mišljenje da su najvredniji radnici na svetu, fanatici koji umesto da slobodno vreme provode sa porodicom radije sede u svojim kancelarijama, procenat radnih sati je poslednjih godina drastično smanjen. Fleksibilnost radnog vremena donela je i nestabilne radne uslove. Tokom devedesetih godina broj zaposlenih na deo radnog vremena povećan je za 4,7 odsto. Istraživanja su pokazala da toj grupi pripadaju uglavnom visoko obrazovane osobe ženskog pola. Dva puta je povećan broj zaposlenih mladih ljudi koji rade određen broj sati sedmično. Pored tendencije manje zaposlenosti Japan trpi i promene u načinu zapošljavanja, pa stručnjaci prognoziraju dalji pad broja radnih sati.
