Dvadeset godina života u licemerju

Jedna od najosnovnijih osobina režima Slobodana Miloševića je bio centralizam. Centralizam između ostalog ima niz posledica, ali jedna od glavnih je to da postoji velika neosetljivost za sve što se događa van centra. I u toj neosetljivosti za ono što se događa van centra je otprilike manje-više i svejedno da li tamo negde u nekoj Vojvodini, koja je i tako potpuno deinstitucionalizovana u tom trenutku, postoji neko ko govori drugačije.

Uzgred budi rečeno, Liga socijaldemokrata Vojvodine je uspela da opstane evo dvadesetak godina, pre svega zbog toga što smo se u tim trenucima bavili realnošću. Realnost je bila antiratni aktivizam i jasna antinacionalistička politika. U trenucima podivljalog nacionalizma koji je pretvorio Komunističku partiju Srbije u Socijalističku partiju Srbije, u nacionalsocijalističku partiju Srbije sa ogromnim sličnostima sa istorijskim uzorima tipa Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke i slično, bilo je sasvim jasno da bez nekakve velike buke koju bismo mogli napraviti, ne bismo bili uopšte primećeni.

Rasipati se na pitanja socijalne pravde, na pitanja ekologije ili čega takvoga u tom trenutku bilo je potpuno besmisleno. Nego smo se bukvalno fokusirali na te dve stvari – na antiratnu aktivnost i na antinacionalizam. I naravno, autonomiju Vojvodine.

Treba biti svestan da politika nije izmaštavanje rešenja. Politika je život. A u prilog ovome što govorim moram podsetiti na jedno ime koje je dosta zaboravljeno, a bilo je značajno krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. To je izvesni čovek koji se zove Radoman Božović. Vidim da ga se neki još uvek sećaju, ali mlađi ne znaju uopšte ko je on. Posle Osme sednice i početka preuzimanja totalne vlasti od strane Miloševića, Radoman Božović je bio njegov kadar, kako su to komunisti zvali, u Subotici, i postao je predsednik Gradskog komiteta Subotice. Iz Subotice su stizali alarmantni glasovi da Radoman Božović tamo pravi neverovatan teror i neopisivo maltretira ljude, smenjuje, kinji i tako dalje. I niko Subotičanima nije verovao.

Posle nekog vremena Radoman Božović je došao u Novi Sad i postao predsednik Izvršnog veća Autonomne Pokrajine Vojvodine. Radoman Božović je ostao zapamćen kao verovatno najveće zlo koje se u Vojvodini dogodilo, računajući i kugu u XVIII veku i poplave 1965. godine.

Posle toga je Radoman Božović za zasluge na deinstitucionalizaciji i uništenju Vojvodine postao predsednik Vlade Republike Srbije. Onda su moji prijatelji iz Beograda počeli da zapomažu: pa je l’ znate vi kakvo je on zlo? I onda mi pitamo iz Novog Sada: kako mi ne bismo znali. A ovi iz Subotice kažu: govorili smo mi.

Drugim rečima, Radoman Božović vam je primer kako je to sve izgledalo. Kad se događalo negde drugde, niko nije verovao. I upravo to je ono što se događalo i kada smo mi upozoravali da će se sve ovo dogoditi. Srbija Slobodana Miloševića je bila Srbija licemerja i laži. Priča o socijalnoj pravdi s jedne strane, a uništenje upravo ekonomske osnove onih za koje se navodno brine. Briga o naciji sa jedne strane, a sa druge strane ta i takva politika kroz tu i takvu brigu dovela je do toga da se od prostora o kojima se brinulo stvore zgarišta, a od naroda o kojima se brinulo naprave masovne grobnice. Ali je to sve bilo vrlo unosno. I od Radomana Božovića pa nadalje proizvedena je ogromna tajkunska infrastruktura. Tajkunska infrastruktura u očuvanju tekovina tog vremena nalazi političko opravdanje za svoju pljačku i otimačinu na osnovu koje su i zacarili na ovim prostorima.

Upravo zbog toga govoriti o socijaldemokratiji je vrlo teško. Socijaldemokratija kao takva nudi, naravno, odgovore na mnoga pitanja koja se danas postavljaju. Ali, nemojte zaboraviti, posle ujedinjenja dve Nemačke Socijaldemokratska partija Nemačke nije postigla manje-više nikakav uspeh na prostorima Istočne Nemačke, nego baš naprotiv, konzervativne partije. Zašto? Razlog je jednostavan. Kako možete u zemlji postkomunizma očekivati da neko ko nudi socijalnu pravdu i nudi taj tip uređenja iz koga se „jedva izvuklo“ dobije nekakvu podršku? Traži se nešto čega nije bilo, iako je to čega nije bilo daleko gore i pogubnije, što je sve praksa i pokazala.

I upravo zbog toga u zemljama postkomunizma je nemoguće imati jake socijaldemokratske partije.

S druge strane, postoji i krivica samih ljudi koji su pokušali da se organizuju u tom smislu. Društvo u tranziciji i mlade demokratije imaju uvek problem da ljudi u masi, građani, shvate svoju ličnu odgovornost. Lična odgovornost svakog građanina je vrlo jasna. Ako čovek nije svestan šta njegov glas znači i koju posledicu nosi, onda će, kao što smo imali prilike da gledamo puno puta, glasati iz ličnih afiniteta, jer mu je nešto simpatično, jer bi da se sa nekim inati, a ne da razmišlja o tome šta će biti sa njegovim ličnim životom.

Zbog toga, nacionalizam je mnogo koloritniji. Fašisti su mnogo slikovitiji od socijaldemokrata. Imaju bolju ikonografiju, imaju bolji marketing, imaju bolji PR. Njihova rešenja su jednostavna i naizgled svakom razumljiva. A jednostavnost vodi u pokolj. To smo proverili hiljadu puta. Ne postoji ništa što je jednostavno, a da istovremeno nije i opasno. Imali smo tu opasnu jednostavnost, podele na nas i njih – „oni su nas oduvek, ali mi to više nećemo dozvoliti“, to jednostavno guranje u nacionalna stada u kojima je svako od nas samo jedna čestica među milionima istih takvih čestica, a sve te čestice zajedno zovu se narod koji ima jednog vođu, jednu državu i sve po jedno.

Takav narod je nesrećan narod, jer onda gubitak dela tog naroda ne znači ništa. Nema veze, razmnožiće se ponovo. Mi mu nekako dođemo osnovno jato iz koga se razmnožavaju Srbi. Pa sad ako malo izgine, onda nema veze, opet će se razmnožiti. A devojčice, one su onako osnovno stado budućih materica pod šlemom. Evo, to je otprilike viđenje onih koji su protivnici socijaldemokratije.

Međutim, ova laž i ovo licemerje u kome živimo već dvadeset godina je vrlo jednostavno u svojoj brutalnosti. Pazite, ja sam govorio o Radomanu Božoviću, ali sam pre dvadeset i pre osamnaest godina govorio o tome da se građani Vojvodine hrvatske nacionalnosti iseljavaju iz Vojvodine pod prinudom, da im se bacaju bombe u dvorišta, da se ljudi dave žicom po dvorištima, da se deci prislanjaju pištolji na čela, da kada se vrši služba u katoličkoj crkvi, u zadnjem redu sede neidentifikovani momci i oštre noževe, da se taj zvuk čuje. I ništa se nije preduzelo. Nikad se nije otkrilo ko su ti koji su to radili.

Pa kada se to nije otkrilo, kada se nije otkrilo šta se dogodilo sa Markom Fumićem iz mesta Hrtkovci, koga su krenuli da dave u njegovom dvorištu, pa kada su ga komšije spasle, a ovi pobegli, pa kada je otišao da prijavi u policiju, zatekao iste te koji su ga davili kako piju kafu sa policajcima, pa kada smo došli u poziciju da se to ponavlja iz dana u dan, iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, pa kada smo došli dotle da 2001. godine kada je Parada ponosa razbijena u Beogradu, a predvodili isti oni sveštenici Srpske pravoslavne crkve čiji je kler blagosiljao one koji su pucali u potiljak šesnaestogodišnjacima, pa je to bilo – evo, nećemo da diramo crkvu, to nije zgodno za buduće izbore – onda dobijemo da su isti ti zločinci zloupotrebili elementarno postavljene koordinate demokratske procedure da bi se zaštitili u nastavku vršenja svojih zločinačkih aktivnosti. Pa zašto se onda neko čudi, ako je bilo prerano 2001. da se održi Parada ponosa, a ništa u međuvremenu nije urađeno, što je prerano i 2009? Zauvek će biti prerano, ako se ništa ne uradi.

A šta treba da se uradi? Podsetiću vas. Trebalo je pohapsiti odmah počinioce. Trebalo je pronaći one koji su 2004. godine razbili kompletan centar Novog Sada zbog hapšenja Veselina Šljivančanina. Treba razjasniti šta to znači „navijačke grupe kojih se boji cela država“. Pa je l’ neko ne zna ko su te navijačke grupe? Hoćete da vas podsetim? Pa nije rahmetli Željko Ražnatović Arkan bio predsednik Kluba književnika, nego vođa navijača! Zašto se sada to zaboravlja? Zašto se sada zaboravlja da su to bili prostori sa kojih su mobilisani krvnici Balkana? I to niko ne sme da kaže jer će izgubiti izbore. Zašto? Zato što se i dalje koketira sa svim tim.

Kad policija zamahne pendrekom na Obraz, udari sebe po prstima. I to niko neće da kaže naglas zato što će se sutra opet ići na izbore i treba voditi računa šta će crkva da kaže. Klerourbanistička mafija se bavi isključivo time kako će više para da zaradi zato što, bože moj, ne plaćaju porez, a s druge strane će malo batinati ljude lopatama da bi im isterali nečiste duhove i lečili ih od bolesti ovisnosti. O čemu mi ovde razgovaramo? Država je formalno sekularna, a faktički ima veronauku u državnim školama zato što je pokojni Zoran Đinđić mislio da će mu to pomoći u raspravi sa Koštunicom.

Država koja proda svoju porodičnu srebrninu, Naftnu industriju Srbije, Rusima za ništa, za tepsiju ribe – zašto? Zato, bože moj, da budemo dobri sa Rusima. O čemu mi razgovaramo ovde? Razgovaramo o tome da mi još uopšte nismo došli u poziciju da se bavimo bilo kakvom ozbiljnom politikom toga tipa, jer život diktira politiku, a ne može politika da profiliše život.

Manipulacije traju toliko dugo na ovim prostorima da se čini da ako se dovoljno puta ponovi na RTS-u, to će postati istina. Pa neće postati istina. Neće postati istina, samo će i dalje trajati mrcvarenje.

Upravo zbog toga, koliko god da sam užasnut pojavom fašista na ulicama Beograda, moram vas podsetiti da smo pre dve godine u Novom Sadu imali najavljenu paradu fašista ispred sinagoge, u kojoj su četrdesetih godina dve hiljade naših sugrađana iz Novog Sada jevrejske nacionalnosti odvedeni u logore iz kojih se nikad nisu vratili. I onda smo izašli na ulice i zaustavili ih, i onda je od toga nastao problem. Onda je došlo do toga da prve kazne počnu da se događaju i da onda svi ti njihovi veliki fireri beže kao poslednje – nije pristojno reći – u te zle katoličke zemlje, a istovremeno ih oslobađaju jer nisu dobili sve spise ćirilicom. Pa je l’ to ćirilica postala štit iza koga mogu da se kriju nacisti? Je l’ to Srpska pravoslavna crkva postala utočište i azil za pedofile, za kriminalce, za ratne zločince, za te nadriurbaniste? Da li to znači da Ustav ove zemlje služi tome da bi iza njega moglo da se sakrije sve ono što ne treba da se promeni? Nažalost, to je tako.

E sada, moje pitanje je zašto se Beograd, slobodarski Beograd, nije suprotstavio neonacistima koji su održali svoj skup usred Beograda pre nego u Novom Sadu? Zašto to nije počelo ovde? Zašto ovde ne počne otpor svemu tome? Zašto se ovde ne zapitamo šta uopšte znači ta klerofašistička organizacija Obraz, za koju je Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine zatražila 2004. godine od Ministarstva unutrašnjih poslova objašnjenje ko su oni. Onda smo dobili – nacionalna klerofašistička organizacija koja je povezana sa familijama navijača fudbalskih klubova Rad, Crvena zvezda, Partizan, „proslavili se“ akcijama, pa ima tačno kad su koga tukli, šta su razbili i tako dalje. To je 2005. godine bilo na mom stolu u Novom Sadu. Mi smo to dali u javnost. Četiri godine kasnije svi se čude otkud oni. Pa stalno su tu!

Godine 1997. bio je jedan studentski proces – ja sam tad bio poslanik u Skupštini Srbije, izašao sam da razgovaram sa studentima i video da stoje pred kordonom, a da ih iz bočnih ulica napadaju neki opet drugi mladi ljudi. Kad sam se vraćao u Skupštinu, te iste mlade ljude zatekao sam kako sede na ministarskim automobilima i puše. O čemu mi razgovaramo? Ako ne pristanemo na to da pogledamo istini u oči i kažemo – ova zemlja se nije reformisala, ona je skinula Slobodana Miloševića sa svoje grbače zato da se ništa ne bi promenilo.

Mi smo imali Koštunicu dr Vojislava, koji je nastavio samo doslednije Miloševićevu politiku, jer nije bio čak ni opterećen lažnim levičarenjem. Zašto nikada niko za to nije odgovarao? Kad će se odgovarati za ratne zločine? Predsednik Skupštine grada Zrenjanina se zove Aleksandar Marton, iz Lige socijaldemokrata Vojvodine. Kod njega su došli ljudi iz Udruženja hrvatskih logoraša u Srbiji. Da li znate da je bilo logora u Srbiji? Da li znate da su postojali u mestima koja se zovu Stajićevo, Begejci ili Dvorak i u još nekoliko mesta. Da li znate da se još uvek 53 čoveka vode kao nestala u tim istim logorima? Došli su da postave spomen-ploče na mesta gde su bili logori, gde su ljudi plaćali glavom.

Šta se dogodilo? Patriotske organizacije su se pobunile. Udruženje vojnih invalida iz ratova devedesetih štrajkuje glađu protiv Aleksandra Martona, tražeći da on podnese ostavku. Naravno, štrajk glađu traje svakog dana od 10 do 18 časova.

I sad ja vas pitam – u subotu treba da se napravi skup u Zrenjaninu gde će doći iz cele Srbije ratnici ratova iz devedesetih i da traže smenu Aleksandra Martona, jer se usudio da primi bivše logoraše logora u Begejcima i u Stajićevu. A niko ne dovodi u pitanje da li su ti logori postojali i šta se u njima događalo. Pa ako mi nismo spremni da pogledamo istinu u svom dvorištu, kako možemo tražiti istinu drugde?