Osamdesetih godina generacije koje su volele r´n´r on the road špartale su Jugoslavijom, Balkanom, Evropom. Imao sam česte „međunarodne susrete“, letnje, uglavnom van matičnih zemalja. Granice smo prelazili lako. Danas, 20 ili 25 godina kasnije, putujem avionom, spavam u hotelskim sobama nalik jedna drugoj, nosim neki referat, pisac sam iz jedne male zemlje, frustrirani stanovnik male zemlje s velikim imenom. Autoimaginološka slika svakog dela Balkana razlikuje se od svih „zapadnih“. U američkom filmu uvek je u kadru državna zastava, prijatelj glavnog junaka je crn, zajedno pobeđuju protivnika. Što se negativaca tiče, oni su stranci, teroristi, Rusi ili ekstremni Sloveni, tu i tamo Japanac, neki Nemac; domaći neprijatelj je uglavnom pojedinac, psihopata, duševni bolesnik. Mi sebe u našim filmovima prikazujemo kao poluživotinje, egzotične psihotipove. To su naši autori, nagrađeni na Zapadu. S druge strane, ima filmova koji na Zapadu dobijaju negativne, a u domaćoj javnosti odlične kritike. Takva je Prašina reditelja Mančeva: kod njega je Balkanac homo ludens – a Zapad postavlja pitanje zašto je politički nekorektan. U Solunu, međutim, taj film, kao i Bure baruta, gleda se kao autoironija. Ta razlika povezana je sa strašno brzim promenama koje se na Balkanu događaju. Ako bi pedesetogodišnjak zaspao 1914. i probudio se 1919, ne bi prepoznao ništa, čak ni sopstveno prethodno iskustvo. Isto bi se dogodilo da je zaspao 1990, a probudio se danas: neće mu biti poznat ni sopstveni život.
Pojam doma komplementaran je putovanju. U kući iz koje je potekla moja porodica, u Solunu, promenile su se generacije, govori se grčki, niko ne zna da je početkom veka tu postojala mala slovenska zajednica. Sa očeve strane, poreklom iz Rusije, lutanje, progonstva, putovanje postaje tragično. U tom smislu, balkanski postmoderni sindrom ličio je na predmenstrualni sindrom. Ovde se nije, kao na Zapadu, radilo o kraju istorije, nego o njenom početku – punoća, stres, previše istorije za kratko vreme. I to je postala bolna menstruacija, bolna promena, hormonski poremećaj… Moj „recept“ za istoriju Balkana: autoreferentno, ludistički pretresti zapadne modele koji se nude, pa se razložno odlučiti za pragmatizam.
