Дан после

Шта ћемо сад?

Није било тако тешко побити ове Турке, а и заслужили су, али шта ако сад Султан реши да нама дâ што смо заслужили? Ако пошаље војску на нас, биће опет бежаније преко, као ономад с Чарнојевићем. А нисмо питали ни Аустрију ни Русију шта мисле, да ли им одговара да ми овде бијемо Турке и хоће ли нам помоћи.

Можда ће да се сажале и да кажу да смо мало пожурили или претерали и побили више него што је било оправдано и неопходно. Могли би они и да се препадну да се семе буне не прошири и тамо по њиховим царствима, па уместо да помогну нама хришћанској браћи – пусте Турке да нас разбију.

А Французи? Кад бисмо могли некако да дојавимо Бонапарти да смо уз њега, да смо ударили с ове стране а он нека крене отуда, па да се саставимо и сву Европу ослободимо. Али, биће да он и не зна ништа о нама, а ако зна можда би боље било да не зна то што зна. Може ли њему ова неписмена Србија да буде савезник? И против кога? Аустрије? Русије? Али ми се надамо од Беча или Москве да нас од Турака бране. А може бити да су Турци у ствари у савезу с Бонапартом.

Све ово може да нам изађе на нос, а може и на добро да окрене, али ми то сад не знамо. Да смо нешто знали, може бити да ништа не бисмо урадили, него ћутали и трпели турски зулум. Кроз сто и двеста година, ако буде Србије и Срба, можда ће нам се ругати, можда ће се стидети или ће нас проклињати што смо изазвали велико страдање и несрећу.

Нема нам друге него да питамо какве учене људе шта ће с нама бити. Ако нема таквих, да питамо неког путника или трговца који је некуд био и нешто видео. А ако буде времена, морамо се сами нечему учити. Јер и ако нас Турци не потерају, него ми њих, значи да ћемо сами да водимо државне послове, а то не умемо.

Али, ако буде среће, наши потомци биће паметни и учени, и неће прво пуцати па онда мислити шта су урадили, него ће знати шта се смишља и прича и у Стамболу и у Бечу. А државу ће уредити фино, по француски. И више се никад овуда неће пуцати и гинути, него само трговати, градити и уз гусле певати.