Početak ovog veka u umetnosti na tlu Vojvodine je bio produžetak ideja nastalih poslednjih decenija prošlog veka. Dragana Garić, istoričarka umetnosti Muzeja Vojvodine, smatra da o umetničkoj sceni u Vojvodini 21. veka ne možemo govoriti bez poznavanja njenih tokova još od sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.
Neke od ideja novosadskih konceptualnih umetnika koji su se tokom sedamdesetih okupljali oko grupa KOD, (E i (E-KOD, možemo pronaći u radu Art klinike. To je utopistički projekat grupe građana osnovan 2002. godine u Novom Sadu. Stožer Led arta i Klinike je Nikola Džafo, multimedijalni umetnik. Osnovani su s uverenjem da umetnost može da menja svet – zato sebe smatraju utopističkim projektom. Dragana Garić objašnjava da su njihove prezentacije bile angažovane, kritikovali su režim, bavili su se socijalnim pitanjima: „Art klinika je vremenom izrasla u multimedijalni centar, dobili su prostor, otvorili Šok galeriju u kojoj organizuju izložbe, predavanja, performanse, imaju prodavnicu, knjižaru, i sve s ciljem da promene i prodrmaju kulturnu politiku, i da javnost zainteresuju za umetnost.“
Za razliku od umetnika koji od svojih dela očekuju da promene stvarnost, kaže Dragana Garić, na početku ovog veka radila je i grupa umetnika koje politika i socijalne teme nisu inspirisale, već su u ateljeima na Petrovaradinskoj tvrđavi stvarali umetnost u skladu sa svojim osobenim poetikama. To su danas priznati i cenjeni umetnici kao što su: Petar Ćurčić, Vera Zarić, Dušan Todorović, Dragan Jankov, kao i njihove mlađe kolege. Po pop-artističkom pristupu platnu i motivu, izdvajaju se slike Danijela Babića, dok je slikarstvo Danila Vuksanovića inspirisano starim rukopisnim knjigama i kaligrafijom. Po oštroj društvenoj satiri i provokaciji uvijenoj u dekorativnost platna nalik na tapete, prepoznatljiva su ulja Tadije Janičića. Dragana Garić izdvaja i vajara Petra Mirkovića, autora Telenorovog Olimpijskog sata u Beogradu, i Uroša Pajića, grafičara i pesnika, koji se na razne načine bavi fenomenom knjige, kao i radove grafičara Radovana Jandrića, Zorana Grmaša, Milana i Miloša Stanojeva, Aleksandra Botića, Jelene Sredanović, Jastre Jelačić i Tamare Vajs. „Grafika je manje prisutna tehnika, pa je nekoliko profesora sa novosadske akademije osnovalo grupu Lutajući otisak, s namerom da prezentuje postupak nastajanja i štampanja grafike i na taj način je približi svakodnevici.“ Utisak o prvoj deceniji ovog veka je sledeći: „Kako na aktuelnoj svetskoj, pa onda uslovno rečeno i vojvođanskoj umetničkoj sceni, ne postoji dominantan stil i pravac. Doba izama je daleka prošlost, nešto što je nestalo još polovinom 20. veka, a današnji trenutak odlikuje paralelno postojanje različitih umetničkih pristupa, te sami umetnici s brzim internetom bolje znaju šta se dešava u svetu, nego iza ćoška. Čini se da je internet, sa jedne strane razorio pojam umetničkih grupa i da su u javnosti prisutne samo individue, ali sa druge neki stvaraoci su uočili potrebu za druženjem i radom u zajednici i jedna takva grupa je i projekat vojvođanskih grafičara Lutajući otisak.“
